(PDF) Од електроакустичке музике до византијског појања и vice versa: Владимир Јовановић, композитор

PREGLEDNI RAD UDK 78.071.1 Jovanović V. https://doi.org/10.21301/eap.v13i2.2 Александра Павићевић Етнографски институт САНУ, Београд

Гордана Благојевић Етнографски институт САНУ, Београд

Од електроакустичке музике до византијског појања и vice versa: Владимир Јовановић, композитор*1 Апстракт: Однос уметника и времена у којем ствара готово увек је двосмеран – историјски тренутак обликује изборе, стилове и уметнички израз, док уметник и сам својом индивидуалношћу и посебношћу постаје симбол епохе. У музици као најапстрактнијем чину стварања, ова веза можда и није толико очигледна. Она релативно лако излази из временских оквира, а њенe интерпретацијe чeстo губe везу с историјским контекстом у којем су настале. Циљ овог рада јесте да на примеру животног и професионалног пута композитора Владимира Јовановића (1956–2016) укаже на различите аспекте ове повезаности, али и да прикаже један богат животни пут и развој уметника. Он је, трагајући за том идеалном формом уметничког стваралаштва, а оно је увек трагање за Истином, прешао пут од електроакустичке музике до компоновања у кључу византијског, црквеног, литугријског израза, указујући на различите аспекте музичке и стваралачке постмодерне. Пред крај живота радио је упоредо на компоновању у оба музичка жанра, чије су се поруке у његовим делима непрестано преплитале. Кључне речи: Владимир Јовановић – композитор, електроакустичка музика, византијско црквено појање, постмодерна, религија * Рад је резултат пројеката 177028 и 177027, које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. У његовој изради од велике помоћи су били разговори са породицом, пријатељима и колегама Владимира Јовановића, као и дугогодишње лично познанство с њим. Овом приликом желимо да се захвалимо др Јелени Јовановић и академику Исидори Жебељан на несебичној помоћи. 1 Верзија рада је представљена на националном научном скупу „Антропологија музике“, одржаном на Филозофском факултету у Београду у организацији Одељења и Института за етнологију и антропологију 23.03.2018. године. Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 328 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ У времену у којем бука рекламних и ријалити програма, политичких кампања, криминалистичких и поп-фолк афера и разних других ефемер- них догађања заглушује мисао и способност одвајања актуелног од реле- вантног, тешко је писати о уметности и уметницима. Тешко је писати не само о њима него о свему ономе што је током последњих деценија исто- времено и добило и изгубило право на аутономно, а пре свега на политичко деловање (Đorđević 2009, 213)2. Постмодерна је донела готово безграничну слободу мишљења, говора и делања, али је истовремено ту слободу обе- смислила маргинализујући активност оних који конструктивно мисле, го- воре и делају. Њихова политичка моћ, а под политиком се овде подразу- мева „оријентација, позиционирање и деловање у јавној сфери друштва“ (Vujanović 2011), потпуно је ишчезла, а уметници, научници и уопште ин- телектуалци налазе се у позицији уситњених субверзивних групација чији је једини циљ постао индивидуално или микро-групно преживљавање ко- лективног духовног пустошења. Насупрот јединству васељене које је тре- бало да буде постигнуто информатичком револуцијом (Sovtić 2013, 181), бесконачно умножавање информација, медијализација и фрагментација стварности заправо онемогућавају шире међусобно повезивање алтерна- тивних групација, а оно би једино могло појачати њихов јавни глас. Тако барем делује „тотал“, панорама нашег и, вероватно не само нашег, друштва у првим деценијама 21. века. Међутим, зумирањем се добија нешто другачији утисак. Усредсређи- вањем слике на микро приче, а пре свега на појединачне животописе, у овом случају уметника, открива се чудесни механизам којим култура (под културом подразумевамо конструктивни принцип обнављања и одржавања основних друштвених вредности и начела) одржава равнотежу између реда и хаоса. Барем на разини индивидуалног постојања, на које је у крајњем и сведена егзистенција савременог човека ослобођеног или, пак, лишеног принуде колективног припадања. Уметник и његово време Однос уметника и времена у коме живи увек је двосмеран. Историјски тренутак обликује изборе, стилове и уметнички израз, док уметник и сам својом индивидуалношћу и посебношћу постаје симбол епохе. Циљ овог 2 Тако, Јелена Ђорђевић пише да у постмодерном времену наука „легитими- зацију добија на основу критеријума перформативности... она се не може оправ- дати метапричама, нити одговарати захтевима универзалне употребљивости и општечовечанског смисла“ (Đorđević 2009, 213). Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 329 рада је управо то – да на конкретном примеру илуструје тај однос узајам- ности, али и да укаже да је уметност истовремено и чин побуне, чин којим уметник жели да се уздигне или просто издвоји из мејнстрима у који је сврстан својом биографијом. У којој мери је та побуна аутентична и не- зависна, а колико је само рефлексија уметничког система, жанра, епохе којима уметник припада, и колико су различити жанрови у којима се наш уметник кретао били у супротности један с другим, а колико су били само етапе на истом трагалачком путу...? Питања су на која ћемо покушати да одговоримо. Владимир Јовановић на Топчидеру Владимир Јовановић, композитор, учитељ појања, појац и протопсалт рођен је 1956. године у Београду. Број епитета употребљених да га опишемо наговештава разноврсност музичких интересовања и професионалних улога које је имао. Студије композиције на ФМУ започео је у класи професора Василија Мокрањца, а дипломирао је у класи професора Властимира Трајковића. Убрзо након што се с успехом опробао у „класичном“ компоновању (1980–1987), посветио се електроакустичкој музици, којом је на неки начин и завршио свој композиторски опус. Међутим, велики део живота посветио је свештеном, византијском црквеном појању које је, чини се, пресудно утицало и одредило и личну и професионалну путању којом се кретао. Но, кренимо из почетка. Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 330 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ Јовановић је растао у умерено конзервативној, традиционално право- славној, грађанској породици.3 Како је и сам рекао у једној ТВ емисији, његови родитељи су волели музику, па је било логично да и он ту љубав наследи од њих.4 Време Владимировог одрастања било је у сваком погледу бурно – и у историјском смислу и у смислу адолесцентског испитивања и рушења стварних и замишљених граница. У СФР Југославији то је било време интензивног друштвеног прогреса и великих обећања, а у ширим, географским, претежно уметничким и ин- телектуалистичким оквирима, било је то време разочарања у постигнућа модерне. На њеним традицијама, или управо на негацији тих традиција, настајао је нови свет најављен контракултурним покретима шездесетих година 20. века, деколонизацијом, бунтом против рата у Вијетнаму, борбом за људска права, хипи покретом, сексуалном револуцијом и бујањем нових религијских покрета (Đorđević 2009, 225; Šuvaković 1995, 147). Уметничке оријентације ове епохе можда су на најбољи начин одсли- кавале схватања постмодерних „побуњеника“. Како пише М. В. Хофман, једно од кључних питања постмодерне био је (и јесте) њен однос према традицији (Hofman 1997, 5). Пошто је и модерна почивала на идеји дискон- тинуитета, постмодернисти практично успостављају „традицију прекида с традицијом“ и „естетику без нормативног центра“. Играјући се са „кон- венцијом која слаби“, они приступају „ревизији митова и традиционалних мотива“ (Hofman 1997, 10,11). То је очигледно у свим областима – од по- зоришта које „растура ибзеновски реализам, уводећи сведену симболику и значај телесног покрета, суштински тежећи повратку својим религијским и ритуалним коренима“ (Đorđević 2009, 221; Denegri, Zečević, Jovanović i dr. 1979, 473) и филма који напушта класични вид филмске нарације (Šuvaković 1995, 16), преко књижевности и сликарства до музике. Потоња почиње да се служи неисцрпном ризницом звукова, те и шум и тишина постају део музичког експеримента (Šuvaković 1995, 56; Hofman 1993, 13). Брисање граница између жанрова и медија, увођење перформанса као по- себне, мултидисциплинарне категорије, те настојање да се обнови премо- дерна веза између уметности и живота, односно између култа и културе, само су неке од одлика постмодерних (уметничких) „идеологија“ (Milin 2006, 97, 102; Đorđević 2009, 197; Sovtić 2013, 181). Осим тога, постмо- дерни уметници настоје да своја дела учине доступним широј публици, 3 У породици се никада није престало са слављењем славе, Божића и Васкрса, а по казивању саговорника, Јовановићеви родитељи су били снажно анти- комунистички орјентисани. Владимир је, као дете, крштен у Српској православној цркви. 4 Емисија на РТС: „Живот са музиком. Владимир Јовановић“. https://www. youtube.com/watch?v=Pn17fVY3l2Y Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 331 желећи да тако оспоре још једну границу – ону између елитне и популарне културе. Међутим, како пише Мелита Милин, композитори у томе не ус- певају у потпуности, јер не прихватају робни карактер своје уметности, те стварају круг слушалаца тек нешто већи од претходника (Milin 2006, 102). Развој догађаја у Југославији био је обојен специфичним друштвено- политичким амбијентом и у извесном закашњењу у односу на Европу и Америку. Овде је социјалистички реализам постепено замењиван умере- ним модернизмом. Он је био „довољно модеран да промовише релативну отвореност земље према свету, али не и довољно радикалан да критикује и поремети ред“ (Medić 2007, 285). Међутим, с обзиром на то да је озбиљна музика сматрана далеко мање „опасном“ од неких других медија какви су позориште, филм или књижевност, могуће је да је пробој у постмодерну у овој области прошао донекле „непримећено“, односно, како пише наве- дена ауторка, „несметано се прешло у постмодерни плурализам стилова и мишљења“ (Medić 2007, 293). Током тих година, Владимир Јовановић похађа 13. београдску гимна- зију, при крају са врло лошим успехом. Уместо да буде на часовима, одлази у библиотеке и чита анархистичку литературу. Слуша џез, а плоче наба- вља из Лондона. Након средње школе уписује студије филозофије, али се после две године предомишља. Бирајући између две жеље и два талента – музике и сликања, бира музику и уписује одсек за композицију на ФМУ у Београду. Изгледа да су и Василије Мокрањац и његов асистент Влас- тимир Трајковић, код којих је Јовановић студирао, били добри педагози и саговорници. То потврђује и његово сећање: „Обојица су имали довољно ширине у себи да развијају и подрже дарове које су препознали у студен- ту не намећући нека стилска решења и опште шеме. Слобода стварања је изнад свега“.5 Године 1983, компонује „Нонет“, а 1987. дипломира са композицијом „Мореузи“. То је изгледа био први дипломски рад на ФМУ који је изводио симфонијски оркестар, а за њега је Јовановић добио награду Удружења му- зичких уметника Србије. „Нонет“ је изведен на Фестивалу композиторског стваралаштва у Опатији 1984. године. Владимирово име тада је већ било познато у музичким круговима. На београдској музичкој сцени тих година дешава се права културна револуција и у рок и поп сфери и у области уметничке музике. Потоња се ломи између авангарде и постмодернистичких приступа, а на Факулте- ту музичких уметности избија нека врста академског сукоба између групе студената и појединих професора „због непознавања актуелног тренутка 5 Емисија на РТС: „Живот са музком. Владимир Јовановић“. https://www. youtube.com/watch?v=Pn17fVY3l2Y Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 332 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ светске уметности – како су веровали једни и музичког шарлатанства – како су мислили други“ (Kovač 1991, 39). Прва група, творци данас познате Друге нове музике повлаче се у алтернативне градске просторе, какав је био Студентски културни центар, у којем Ансамбл 1977. године има први концерт (Premate 2018, 3).6 Београдска премијера минималистичке опере Филипа Гласа, „Ајнштајн на плажи“, 1975. године, потврдила је да су де- шавања на београдској сцени само закаснели одјек светских трендова у озбиљној музици (Kovač 1991, 40). Међу првим представницима нове музике били су композитори Власти- мир Трајковић, Вук Куленовић, Зоран Ерић, а импулс промене преузимају и нове генерације студената композиције, понајвише из Трајковићеве кла- се. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих 20. века ту су: Катари- на Миљковић, Огњен Богдановић, Наташа Богојевић, Исидора Жебељан, Игор Гостушки, Срђан Јаћимовић и Владимир Јовановић, који у другој по- ловини осамдесетих оснивају неформалну групу, шаљиво названу „Седам величанствених“ (Kovač 1991, 43). Разнолики по питању музичког израза, али уједињени против затвореног система авангардне музике и отворени за експериментисање с различитим, до тада маргинализованим жанровима, чланови групе успели су да изведу своју професију из анонимности (Kovač 1991, 43). Узор овој дружини била је група француских композитора, „Шестори- ца“ (Les Six или Groupe de six), основана 1920. године. Припадници групе, која је изнедрила само једно заједничко дело, тежили су, под утицајем Ери- ка Сатија, једноставнијем музичком изразу и укључивању џеза у своје ком- позиције.7 Симболично, и Седам величанствених је већ на самом почетку остало без једног члана. Владимира Јовановића изгледа није понео енту- зијазам групе. Како прича Исидора Жебељан, „био је љут због помпезног назива, те није учествовао ни на једном концерту. Сметала му је и велика медијска експонираност.“ Сам Јовановић је говорио да му комуникатив- ност никада није била императив. Његова жеља је била да изрази себе кроз своје композиције, а препознавање публике сматрао је добродошлим, али не и одлучујућим. 6 „Око тог језгра – пише Зорица Премате – окупили су се тада млади композитори београдске уметничке сцене: Мирослав – Миша Савић, Миодраг Лазаров, Милимир Драшковић, Владимир Тошић, удружени у групу „Опус 4“, као и Милош Раичковић, Маријан Шијанц, Катарина Миљковић, Александар Дамњановић, Милош Петровић. Кроз АДНМ прошли су многи пијанисти, наступао је широм бивше Југославије, а престао је са радом десетак година касније“ (Premate 2018, 3). 7 Šestorica. Struka glazbene umjetnosti i balet. Na: http://proleksis.lzmk.hr/997/ Приступљено 14.08.2017. Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 333 Било како било, и Жебељанова и поједини представници Ансамбла дру- ге нове музике, који су се недавно (2017) поново окупили и одржали кон- церт у СКЦ-у, о пионирским данима српске музичке постмодерне говоре с љубављу и носталгијом. У њиховим сећањима, то је било време великих могућности и отворености државе и друштва према уметности. „Читава епоха била је окренута ка култури – сведочи Исидора Жебељан – наш од- нос према другима био је сасвим без комплекса“. А онда је дошао суноврат. Деведесете су донеле распад државе, рато- ве, друштвену и економску кризу, сиромаштво, турбо-фолк... Уметност је постала сасвим небитна, осим ако су кроз њу могле бити промовисане нове друштвене вредности. Уметничка музика свакако није била међу упо- требљивим жанровима. Крај 20. века донео је, међутим и ревитализацију улоге религије и ре- лигијских заједница у животу заједница и појединаца. То је било сасвим у складу с постмодерним трагалаштвом за изгубљеном Истином (или не- ком од њих), али је у локалним гео-политичким координатама имало и сасвим специфичне одлике. Фолклоризација православља и његова кон- фесионална идентификација, као опште карактеристике повратка Срп- ској православној цркви, умногоме су замаглили обнову есхатолошког и васељенског карактера православне вере, који су својим животима све- дочили појединци и мање групе окупљене око парохијских храмова и православних манастира (Peno 2015). Међу тим појединцима налазио се и Владимир Јовановић8 који је, „набасавши“ на музичко наслеђе Визан- тије, односно, на предањску појачку праксу, одлучио да свој раскошни композиторски таленат стави у службу њене обнове у Српској православ- ној цркви.9 8 Византијском музиком био је „заражен“ и Срђан Јаћимовић, један од композитора из групе Седам величанствених (Jaćimović 2014). 9 Византијска црквена музика представља врсту богослужбеног појања у православној цркви, уједно и најстарији слој српске црквене музике. У Србији су идејни концепти византијске музике и Византије кроз цео 20. век, па све до наших дана, били инспирација многим музичким ствараоцима различитих жанрова, од уметничке музике, преко џеза, па све до популарне и традиционалне народне музике (Blagojević 2012, 197). Ови аутори Византију доживљавају као место на које се стиже у потрази за коренима. Притом, „када кажу византијска, они не мисле на грчку, већ на православну музику и у том контексту виде и своју припадност византијском културном кругу. Византијска музика представља врсту окидача. То је духовна припрема за оригинално стваралаштво. Они је препознају и осећају изнутра, а затим тај доживљај преносе даље путем оригиналних композиција.“ (Blagojević 2012, 197). Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 334 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ Сасвим „нова“ музика? Узлет, борба и повратак електроакустици Пре овог преокрета, Јовановић је проводио доста времена у електрон- ском студију Трећег програма Радио Београда, у којем се бавио компо- новањем електроакустичке музике. Занат је учио од мајстора тог жанра – Владана Радовановића и Пола Пињона, а као резултат овог периода нас- тале су две композиције: „Пролећна песма“ (1988) и „Супермаркет сим- фонија“ (1989). Ове, као и његове касније електроакустичке композиције извођене су и награђиване на неколико фестивала у Србији, Француској, Немачкој и Италији. Године 1988. Јовановић започиње да учи нотацију византијске музи- ке од протођакона др Драгана Ашковића, тадашњег студента теологије, а садашњег професора за црквено појање на Православном богословском факултету у Београду (Blagojević 2017а, 45). Долази до снимака светогор- ског појца Дионисија (Фирфириса), и надахнут његовим начином појања, одлази на Свету Гору. Ту, на извору, продубљује знање византијског појања код оца Пајсија, тадашњег игумана манастира Хиландар,10 као и у манасти- ру Григоријату. У Београду постаје члан сликарско-појачког братства Свети Јован Да- маскин, основаног 1989. године. Групу сликара у оквиру братства чинили су: Предраг Стојковић (данас јеромонах Лазар, игуман у манастиру Заграђа у Црној Гори), Зоран Гребенаревић, Славољуб Радојковић (данас ђакон), рестауратор-конзерватор Владимир Кидишевић и историчар уметности Гаврило Марковић. Ови сликари су оживели древну фреско технику, ства- рајући сопствени стил инспирисан Комнинском епохом (Blagojević 2011, 224; Mitrović 2014, 87–103). Идејно усмерење ове групе уметника било је обнова изворне православне, тј. источно-хришћанске, византијске црквене уметности, како на ликовном нивоу (иконопис, фрескопис), тако и у области музике (J. Jovanović 2012). Владимиру Јовановићу је узор било светогорско појачко предање, посебно монашка појачка братства Спиридони (скит Мале Свете Ане) и Данилеји (скит у области Катунакије) (J. Jovanović 2012). По- ред тога, изузетно је ценио појање поменутог јерођакона Дионисија (Фир- фириса), протопсалта Протатске цркве у Кареји, оце Антипу и Амфилохија из манастира Дохијара, као и многе друге светогорце. 10 Архимандрит Пајсије (Танасијевић) (1957–2003), игуман манастира Хиландар (1990–1992), а затим игуман манастира свети Прохор Пчињски код Врања (1993–2003). Вишестрано надарени духовник и врсан појац, један од обновитеља литургијског живота и светоотачког предања у животу савремене Српске православне цркве, оснивач више монашких обитељи на југу Србије (Blagojević 2017а, 39–50). Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 335 Већ 1990. године Јовановић почиње да пева у београдском манастиру Ваведење са двојицом појаца. Исте године у старој згради Православног богословског факултета, прекопута Патријаршије, почиње да држи часове византијске црквене музике, с благословом тадашњег епископа банатског Амфилохија (Радовића). Часови су били бесплатни и доступни свима, не- зависно од узраста, пола, образовања, итд. Настава је на почетном нивоу подразумевала усвајање специфичног неумског нотног писма, тј. новог метода, модерне, тзв. Хрисантове нотације византијске црквене музике, реформисане 1814. године.11 У октобру 1992. године формирана је најбројнија група, сачињена од многих талентованих ученика, а почетком 1993. године настаје црквени византијски хор Свети Јован Дамаскин. Хор се састојао од мушке и женске групе певача (певнице), које су на богослужењима често певале антифоно (наизменично). Хор је учествовао на богослужењима у београдским црк- вама Свети Алексанадар Невски (1993 – 2001) и Светих апостола Петра и Павла (1993 – 2001) појући византијски напев. Након тога, дошло је до осипања мушке певнице, а женски део хора наставио је да пева по тзв. народном напеву, углавном према нотним записима Стевана Стојановића Мокрањца (Blagojević 2005, 165; J.Jovanović 2012, 7). О Јовановићевом педагошком дару сведочи мноштво ученика које је привукао и надахнуо својим аутентичним животним ставом и примером. У педагошком раду показивао је велико стрпљење и посвећеност, што је било неопходно јер већина ученика није имала формално музичко обра- зовање. У хору Свети Јован Дамаскин окупили су се људи различитих професионалних оријентација. Било је ту доста уметника, али и студена- та и стручњака из области техничких, природних и хуманистичких наука (Blagojević 2005, 166). Привучени до тада сасвим непознатим звуком, али и православном духовношћу и литургијским сабрањем, ови неофити12 су, следећи учитеља, кренули путем личног преображаја кроз уметност. Владимиру Јовановићу је главни циљ било активно појачко учешће на црквеним богослужењима. У почетку је са хористима певао по бугарским издањима византијске црквене музике. Међутим, начин на који су музичке фразе у овим издањима пренете из оригиналних грчких издања и укло- пљене са црквенословенским текстом није га задовољавао. Користећи кла- 11 Византијска музика има своје симболе (музичке знаке). О томе више у: Konstantin 2014, Στάθης 2016, Blagojević 2017б. 12 Иако је међу ученицима било и оних који су крштени у раном детињству, велики број њих одлучио се да прими свету тајну крштења тек када су открили византијско појање. Ипак, у метафоричком смислу, можемо рећи да су сви на неки начин били неофити, јер су тек са „повратком религије“ почели да откривају православно предање и поглед на свет, у чему им је појање било инспирација и путоказ. Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 336 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ сична грчка издања византијске црквене музике и поштујући њене каноне, почиње сам да украја богослужбене песме, изражавајући свој стваралачки потенцијал кроз успешно прилагођавање црквенословенског текста мело- дијским узорима и предањским фразама византијске музике. Канон Евхаристије Академик Димитрије Стефановић је само неколико година након почетка обнове византијског појања у Србији констатовао да су „грчке мелодије успешно прилагођене црквенословенском тексту руске редакције, а начин њиховог извођења је веома близак садашњем грчком светогорском певању“ (Stefanović 1994, 28). Од свих богослужења, хор је највећим делом учествовао на литургија- ма, па је зато и Јовановић највише украјао литургијске песме: литургију Светог Јована Златоустог у свих осам гласова, и у вези с тим свакодневне и празничне песме које су њен саставни део. Затим, укројио је литургије Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 337 Светог Василија Великог, Светог Јакова, Пређеосвећених дарова, као и не- колико псалама, службу Пасхе и друге црквене песме. Рад са хором Јовановић је видео као рад са студијским ансамблом – хо- ристи су на пробама и богослужењима испевавали новоукројене песме, а учитељ их је затим по свом унутрашњем осећају кориговао, тежећи, као ис- тински уметник, сталном усавршавању. Знање које је делио са пријатељима, иако скупоцено, било је бесплатно. Као што није наплаћивао часове појања, тако није наплаћивао ни ноте. Своје радове Јовановић је сабрао у својеруч- но исписани зборник који свој коначни облик добија у марту 2001. године, као четврта – пета варијанта песама које су постепено настајале, кроз ин- тензивну деценијску сарадњу Владимира Јовановића и његових ученика/ ученица. Овај зборник под називом Антологија или Цветословље. Свако- дневно и празнично појање у осам гласова из штампе излази постхумно, 2017. године, у облику факсимила, захваљујући ангажовању чланова хора, пријатеља и поштовалаца његовог дела (V. Jovanović 2017). Поред Анто- логије, Јовановић је иза себе оставио и неумски рукопис Осмогласника на црквенословенском језику, који је настао по узору на грчко издање. Осим нотних записа, један од плодова ове вишегодишње сарадње су и два објављена аудио издања које је Јовановић припремио и објавио у издању хора са женском групом певача. То је касета Радуј се Богомати Пречиста Пренепорочна лествице небеска, објављена 1998. године и ком- пакт диск и касета Певајте Господу песму нову – псалми Давидови из 2002. године.13 Јовановићев рад са хором Свети Јован Дамаскин допринео је изграђи- вању живе црквене заједнице. Кроз сарадњу са својим ученицима/ученица- ма, и он се остварио као педагог, појац и мелург црквене византијске музике. Од своје појаве у звучном простору београдских храмова почетком деведесетих година 20. века византијска црквена музика је код слуша- лаца покретала широк спектар различитих емотивних реакција. Оне су се кретале од одушевљења и признања да се „тако појало у доба светог Саве“ до одбацивања и квалификовања овог појања као страног, грчког... (Blagojević 2005). Један део црквеног клира Београдско-карловачке митрополије, не удубљујући се превише у питање како се појало у доба Светог Саве, пре- небрегнуо је дијахронијски развој српске црквене музике, сматрајући да је она „детерминисана искључиво народном музиком“, или пак погреш- но примењујући идеју еволутивног развоја на уметност, тако да „новије“ мелодије по аутоматизму постају и „савршеније“. Етнофилетистичко на- стројење и лични афинитети ових црквенослужитеља довели су до фаво- 13 Оригинални наслови ових аудио издања су на црквенословенском језику. Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 338 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ ризовања литургијских композиција српских и других словенских, пре- тежно руских, композитора.14 Тако је, парадоксално, Стеван Ст. Мокрањац, композитор и мелограф с краја 19. и почетка 20. века, проглашен за ста- ријег и српскијег мелурга од кир Стефана Србина, композитора из 15. века (Blagojević 2005, 154). Митрополит београдско-карловачки, патријарх српски гг. Павле (Стој- чевић), прву усмену препоруку о редуковању византијског појања сао- пштио је хору у јулу 1995. године, служећи у храму Светих апостола Петра и Павла на дан црквене славе. Шест година касније, 2001. године, на Ивањ- дан, од хора је сада већ захтевао да прекине с овом појачком праксом на територији његове митрополије, образлажући то схватањем да би ова „гр- чка музика“ требало да уступи место „српској“ појачкој традицији. „Ви- зантијски се може певати понекада и понешто“, гласио је његов коначни усмени благослов (Blagojević 2005, 166–167). Није потребно посебно истицати какав је ово био ударац за Владимира Јовановића, који је те године коначно уобличио Антологију, предавши се целим својим бићем и стваралачким ангажовањем на службу Цркви кроз богослужбену византијску музику. Осећај узалудности рада на колектив- ном, саборном духовном изразу Српске цркве, преплавио је његов ум и испунио га љутњом, али га није одвратио од личног, помало усамљеничког боготражитељског пута. Део женске певнице наставио је да поје у храму Светих апостола Петра и Павла, сада певајући по српски, а Владимир је до краја живота присуствовао овим богослужењима, стојећи у храму са верним народом. Године 2002. Јовановић прекида добровољно отшелништво и враћа се у „свет“. Почиње да ради, а врло брзо и да руководи Електронским сту- дијем Трећег програма Радио Београда. Поред свакодневног посла бави се електроакустиком и радиофонским пројектима и компонује. Прва електро- акустичка композиција након ове дуге паузе носила је симболични назив „Трагови сна о далеком небу“ (2004). Следе „Огледало сна“ (2005) и „Хо- дочашће у вртове празнине“ (2008). Потоњом изражава дубоки песимизам због процеса комерцијализације и секуларизације уметности. Изабравши једну српску изворну песму, Јовановић – посебним музичким средствима и језиком – прича причу о њеној трансформацији и коначном нестајању у технократском окружењу. И композиција „А Биа И Ду А“ (2011) сведочи о његовом дубинском искуству вере као пута личног преображаја. Хао- тичне и застрашујуће секвенце се, након изговорене молитве претварају 14 Проблемом етнификације Цркве, који је у већој или мањој мери присутан у свим православним помесним црквама, бавили су се савремени теолози, као нпр. Александар Шмеман (Šmeman 1994, Šmeman 1997). Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 339 у дечији смех.15 С друге стране, његова последња композиција, „Здраво Џек ди, како си! Електроакустички концерт за бубњеве посвећен Џеку ди Џонету“ (2014)16, као да представља врсту помирљиве захвалнице пост- модерној идеји слободног и креативног музичког стваралаштва у којем једину радикалну новину представља, како је то дефинисао Филип Глас, његова перцепција (Kovač 1991, 44). У овом периоду стваралаштва приредио је и циклус ауторских емиси- ја под називом Светогорско појачко предање, који је емитован на Трећем програму Радио Београда у периоду од 5. новембра 2006. до 31. марта 2008. године. Постмодерниста, премодерниста, побуњеник, уметник, хришћанин... Ко је или шта је био Владимир Јовановић? Да ли је он био постмодерни уметник који је, међу разним другим могућностима, из богате ризнице светске музичке баштине изабрао византијско црквено појање због опчињености његовим естетским вредностима? Ако је одговор на ово питање потврдан, како се онда у овакве естетске критеријуме уклапа приврженост електроакустичкој музици? Да ли су у праву они који тврде да „присуство религијских симбола у [...] постмодерној уметности не би требало третирати као индикацију да је реч о религијској уметности [...] постмодерна их користи као деца када испробавају старе ствари и питају се како ми стоји“ (Prodanov Krajišnik 2008, 45)? Да ли се Јовановићево дело може читати само као део постмодерне уметничке побуне против историјског, уметничког и институционалног наслеђа модерне или је заправо срж постмодерне уметничке идеологије (а тиме и Јовановићеве 15 У периоду од 2004–2014, Јовановић је компоновао девет електроакустичких композиција: „Трагови сна о далеком небу. Циклус електроакустичких минијатура“, „Огледало сна. Радиофонски одраз“, „Ходочашће у вртове празнине. Електроакустичке метаморфозе – триптих“, „Bellscapes. Четири електроакустичка звучна предела“, „Праскозорје бескрајног Дана. Једно електроакустичко виђење“, „А Биа и Ду А. Електроакустичка Ти Те Те Пу Па“, „Одблесци и одзвуци хоризонта. Електроакустички случајни сешн“, „Орнитофонија. Електроакустичко придруживање птицама“, „Здраво Џек ди, како си! Електроакустички концерт за бубњеве посвећен Џеку ди Џонету“. 16 Џек ди Џонет био је један од музичара повезаних с Асоцијацијом за унапређење креативних музичара, основаном у Чикагу 1965, с идејом „да омогући контакте публике и младих фри џезера које ниједна дискографска кућа није хтела да прими“ (Kovač 1991, 40). Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 340 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ идеје водиље) вера у преображавајућу моћ уметности? И да ли су све ове опције уопште међусобно супротстављене или одражавају можда најтипичнију одлику постмодерног стања – а то је дубинска унутрашња противуречност трагања за потпуном слободом и свести о немогућности њеног остварења изван есхатолошких координата? Јер, иако тежи укидању граница, обавезујућих форми и великих истина, постмодерна све време настоји да успостави нови центар, да пронађе нове духовне оријентире, који сада више нису колективни и масовни, већ често припадају микро групама или чак појединцима (Đorđević 2009, 221). Ипак, неретко присуство премодерних жанрова у постмодерним уметностима, у овом случају религијске и етно музике у делима постмодерних композитора, сведоче о правцу, а можда и циљу њиховог трагања (Šuvaković 1995, 122). Након периода социјалног реализма код нас је у ликовној и музичкој уметности дошло до обнављања интересовања за средњовековну уметност (Prodanov Krajišnik 2008, 39; Milin 2006, 122). Коментаришући овај повратак, Лазар Трифуновић пише да „асоцијација на средњи век у младој генерацији не долази као реакција, као антитеза савремености, као естетски традициона- лизам, већ као саставни део најпрогресивнијих и најавангарднијих истражи- вања [...] Тим путем се није ишло да би се умирили и лечили национални комплекси о величини у прошлости, већ да би се у традицији пронашло оно што је живо и савремено“ (Наведено према: Krajišnik 2008, 39). Циљ овог трагања можда постаје још јаснији када се има на уму јед- на од централних идеја постмодерне – идеја о потреби за остварењем је- динства уметности и живота. Она се опет везује за предмодерно доба, за доба пре секуларизације (одвајања) уметности од култа, култа од културе, религије од свакодневице, историјског од метаисторијског. О томе где се налази историјска граница, постоје различита тумачења (Sovtić 2013, 185). Међутим, оно што је извесно јесте чињеница да то јединство постоји у религијској уметности, односно, у нашем случају у византијском појању које, како је и сам Јовановић протумачио, није самостална уметничка и естетска категорија већ се налази у служби литургије (V. Jovanović 2004, 325). Отпевана молитва је као и слика светитеља, као и свештена архи- тектура, само материјални знак, икона Царства небеског, која „након што доведе посматрача или слушаоца у одређено стање духа, душе и тела, нестаје из свести као естетски објекат“ (V. Jovanović 2004, 325). Читаво постмодерно трагање може се протумачити као трагање за тим компресо- ваним знаком, за симболом који је вишеслојни именилац истине, а који је процесом секуларизације распакован, размађијан и банализован, сведен на чулни доживљај који је по својој природи крајње релативан, субјективан и ефемеран. За Владимира Јовановића, бављење византијским појањем није било само једна од могућности него трајно опредељење за пут на којем је своју уметничку индивидуалност ставио у службу стварања колективног Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 341 духовног израза. Иако је његов композиторски рад био одбачен од стране дела званичне цркве, литургија која је оквир свих црквених уметности за њега је била и остала исто што и живот. С друге стране, наш композитор био је и побуњеник и то против секу- ларизације црквене уметности до које је у (Српској) православној цркви дошло услед етнофилетистичких, национално романтичарских и некомпе- тентних естетских и етичких процена, а понајвише услед губљења везе с учењем о васељенском карактеру православља и функцији црквених умет- ности (V. Jovanović 1995). Што се тиче везе између његове две, наизглед сасвим разнородне, му- зичке љубави, електроакустике и византијског појања, она се може ус- поставити на барем два нивоа. На нивоу музичког језика и једну и другу карактерише бављење знаковношћу (Hofman 1997, 146; Šuvaković 1995, 34), док на нивоу садржаја и електроакустичка музика, као и свештено појање певају песму о животу. Можда непосредније него неки други жа- нрови уметничке музике, електроакустичке композиције, комбинацијом драмских и музичких елемената, откривају уметников доживљај прожи- мања природе и културе. Међутим, док се сцене потоње одвијају у исто- ријском времену, живот који доносе византијски напеви има укус вечности. Због тога, ако бисмо данас Јовановићу поставили питање о односу ова два музичка жанра или о њиховој улози у његовом професионалном и личном идентитету, његов одговор би вероватно био: Богослужбено пе- вање – то је истина, све остало је само музика. Литература Blagojević, Gordana. 2005. O recepciji crkvene vizantijske muzike u Beogradu krajem 20. i početkom 21. veka (ili kako je Stevan Mokranjac postao stariji i srpskiji kom- pozitor od Stefana Srbina). Glasnik Etnografskog instituta SANU LIII: 153–171. Blagojević, Gordana. 2011. „Ikona kao roba: jedna ilustracija pravoslavnog identiteta u Srbiji danas“. U Antropologija, religije i alternativne religije – kultura identiteta, ur. Danijel Sinani, 221–237. Beograd: Srpski genealoški centar i Odeljenje za etnologi- ju i antropologiju Filozofskog fakulteta. Blagojević, Gordana. 2012. „Byzantium as a Symbol and Inspiration for the Contem- porary Musical Creativity in Serbia at the end of the second and the beginning of the third millennium“. U Duhovna kultura i religioznost nekad i danas – različi- ti konteksti i tradicije, ur. Ivica Todorović i Gordana Blagojević, 171–198. Be- ograd: Raška škola, Univerzitet u Prištini – Fakultet tehničkih nauka, Etnografski institut SANU, Centar za religijske studije IFDT-a, Narodni muzej – Čačak, Srp- ski naučni centar. Blagojević, Gordana. 2017а. „Arhimandrit Paisij (Tanasievich) Hilandarec kak pevchij: ego rol’ v rasprostranenii afonskogo ifosa vizantijskogo penija v Serbii v konce 20. Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 342 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ i nachale 21. veka“. U Bogosluzhebnye praktiki i kul’tovye iskusstva v sovremennom mire, ur. Svetlana Hvatova, 39–50. Majkop: Rossijskij gumanitaryj nauchnij fond Ministerstvo obrazovanija i nauki Rossijskoj federacii FBGOU vo Adygejskij gosudarstevnnyj universitet. Blagojević, Gordana. 2017б. H moysikή metarrύthmish toy 1814: mia empeirikή – af- hghmatologikή prosέggish. Doktorska disertacija. Atina: Biblioteka Odeljenja za muzikologiju Filozofskog fakulteta Nacionalnog i Kapodistrijinog Univerziteta. Denegri, Ješa, Božidar Zečević, Kosta Bogdanović. 1979. Interdisciplinarni pristup u savremenim istraživawima. Treći program 40: 471–480. Đorđević, Jelena. 2009. Postkultura. Beograd: Clio. Hofman Veselinović, Mirjana. 1993. Mitološki aspekti muzike. Od moderne ka pos- tmodernoj – prelomna tačka? Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku 12 – 13: 7–14. Hofman Veselinović, Mirjana. 1997. Fragmenti o muzičkoj postmoderni. Novi Sad: Matica srpska. Jaćimović, Srđan. O razlikama u tradiciji crkvenog pevanja Vizantije i Srbije. http://ap- erto.artf.ni.ac.rs/index.php/o-razlikama-u-tradiciji-crkvenog-pevanja-vizantije-i-sr- bije/ Pristupljeno 15. decembra 2017. Jovanović, Vladimir. Intervju: „Nema više Marije Terezije“. Pravoslavni ilustrovani ča- sopis Iskon 5: 22–28. Jovanović, Vladimir. 2004. Umetnost u hrišćanstvu ili hrišćanstvo u istoriji. U Vizanti- jska nauka o muzici, Jevgenij Hercman, 321–353. Beograd: Clio. Jovanović, Vladimir. 2017. Antologija ili Cvetoslovlje. Svakodnevno i praznično pojan- je u osam glasova. Beograd: Riznica. Jovanović, Jelena. 2012. „Identiteti izraženi kroz aktuelizaciju sviranja i gradnje kav- ala u Srbiji 90-tih godina XX veka“. U Muzičke prakse Balkana: etnomuzikološke perspektive, ur. Dejan Despić, Jelena Jovanović, Danka Lajić-Mihajlović, 1–27. Be- ograd: Muzikološki institut SANU. Kovač, Marija. 1991. Beogradska muzička postmoderna. Treći program 90–91: 39–44. Medić, Ivana. 2007. The Ideology of Moderated Modernism in Serbian Music and Mu- sicology. Muzikologija 7: 279 – 294. Milin, Melita. 2006. Etape modernizma u srpskoj muzici. Muziklogija 6: 93–116. Mitrović, Todor. 2014. „Hipervizantijski paradoks: Zašto je moguće/potrebno govoriti o stilu savremenog crkvenog slikarstva u Srbiji?“ U Religija, religioznost i savremena kultura. Od mističnog do (i)racionalnog i vice versa, ur. Aleksandra Pavićević, Zbornik Etnografskog instituta SANU 30, 87–103. Beograd: Etnografski institut SANU. Pavićević, Aleksandra. 2017. Kompozitor, učitelj i saradnik ptica. Kulturni dodatak dnevnog lista Politika. 16. septembar, str. 7 Peno, Vesna. 2015. Predanje i/ili tradicija u novijoj bogoslužbenoj muzici Srpske crkve. Glasnik Etnografskog instituta SANU LXIII (2): 433–450. Premate, Zorica. 2018. Nedostaje nam više samopoštovanja. Kulturni dodatak dnevnog lista Politika, subota 6. januar, str. 3. Prodanov-Krajišnik, Ira. 2008. Desekularizacija u srpskoj umetnosti i muzici. Religija i tolerancija VI (9): 37–58. Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018) ОД ЕЛЕКТРОАКУСТИЧКЕ МУЗИКЕ ДО ВИЗАНТИЈСКОГ ПОЈАЊА И VICE VERSA 343 Sovtić, Nemanja. 2013. Postmoderna u „ogledalu“ epistemološkog reza između utopi- jske i postutopijske svesti i studija slučaja: „Izlazak“ iz istorije muzike i muzikologi- je. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku 48: 179–188. Stάthhs, Grhgόrios. 2016. Ta prwtόgrafa ths exhgήsews eis thn Nέan Mέthodon shmeio- grafίas, tόmos A΄. Athήna: Ίdryma Byzentinήs Moysikologίas. Stefanović, Dimitrije. 1961. Izgoreli neumski rukopis br. 93 Narodne biblioteke – jedini poznati muzički spomenik iz srpskog srednjeg veka. Bibliotekar XIII (5): 379–384. Stefanović, Dimitrije (prir.). 1975 Stara srpska muzika – primeri crkvenih pesama iz XV veka. Posebna izdanja, knj. 15/I. Beograd: Muzikološki institut SANU Stefanović, Dimitrije. 1994. Crkveno pojanje i crkvena muzika. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku 15: 23–31. Šestorica. Struka glazbene umjetnosti i balet. Na: http://proleksis.lzmk.hr/997/ Pri- stupljeno 15. septembra 2017. Šmeman, Aleksandar. 1994. Nacionalni preporodi pravoslavnih naroda mimo pravo- slavlja. Hrišćanska misao, 4–6. Šmeman, Aleksandar. 1997. Pravoslavlje na Zapadu – Crkva, svet, misija. Cetinje. Šuvaković, Miško. 1995. Postmoderna. Beograd: Narodna knjiga. Vujanović, Ana. 2011. Političnost umetnosti: policije i politike, strategije i taktike. http:// www.umetnostpolitika.tkh-generator.net/2011/01/ana-vujanovic-politicnost-umet- nosti-policije-i-politike-strategije-i-taktike/Pristupljeno 21. januara 2018. Zrnce idealizma u kreativnom činu umetnika. Intervju sa Isidorom Žebeljan na Radio Slobodna Evropa. https://www.slobodnaevropa.org/a/847812.html Pristupljeno 2. marta 2018. „Život sa muzikom. Vladimir Jovanović“ https://www.youtube.com/watch?v=Pn- 17fVY3l2Y Pristupljeno 10. septembra 2017. Aleksandra Pavićević Gordana Blagojević Ethnographic Institute SASA, Belgrade, Serbia From electroacustic music to Byzantine cantillation and vice versa: Vladimir Jovanović, composer The relationship between the artist and the time in which he creates is al- most always two-way – the historical moment forms choices, styles and artistic expression, while the artist himself becomes the symbol of the epoch, with its individuality and particularity. In music as the most abstract act of creation, this connection may not be so obvious. It is relatively easy to get out of time frames, and its interpretations often lose the connection to the historical context in which they originated. The aim of this paper is to illustrate the various aspects of this connection, as well as to show a rich life path and the development of an artist, on the example of the life and professional path of the composer Vladimir Jova- Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 13 св. 2 (2018) 344 АЛЕКСАНДРА ПАВИЋЕВИЋ, ГОРДАНА БЛАГОЈЕВИЋ nović (1956–2016). He crossed the path from electroacoustic music to compos- ing in the key of the Byzantine, Ecclesiastical, Liturgical expression, pointing to various aspects of the musical and creative postmodern, searching for this ideal form of artistic inspiration, which is always a quest for Truth. At the end of his life, he worked at the same time on composing in both music genres, whose messages in his pieces were constantly intertwined. Key words: Vladimir Jovanović, composer, electroacustic music, Byzantine church cantillation, postmodernism, religion De la musique électroacoustique jusqu’au chant byzantin et vice versa: Vladimir Jovanović, compositeur Le rapport entre l’artiste et l’époque à laquelle il crée est presque toujours à deux sens – le moment historique façonne les choix, les styles et l’expression artistique, alors que l’artiste par son individualité et sa spécificité devient un symbole de l’époque. En musique en tant qu’acte le plus abstrait de la création, ce rapport n’est peut-être pas aussi évident. La musique sort relativement faci- lement des cadres temporels et ses interprétations cessent souvent de renvoyer au contexte historique dans lequel elles sont nées. L’objectif de ce travail est de rendre compte, sur l’exemple du parcours personnel et professionnel du compo- siteur Vladimir Jovanović (1956–2016) de différents aspects de ce rapport, mais aussi de rendre compte d’une riche carrière et d’un épanouissement d’artiste. En recherchant la forme idéale de la création artistique, qui est toujours une recherche de la Vérité, il est passé de la musique électroacoustique à la compo- sition dans le genre byzantin, écclésiastique, lithurgique, retraçant les différents aspects de la postmodernité musicale et créatrice. Vers la fin de sa vie il a tra- vaillé parallèlement sur la composition dans les deux genres musicaux, dont les messages s’entrecroisaient continuellement dans ces œuvres. Mots clés: Vladimir Jovanović, compositeur, musique électroacoustique, chant écclésiastique byzantin, postmodernité, religion Primljeno / Received: 15.04.2018 Prihvaćeno / Accepted: 15.06.2018 Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 13 Is. 2 (2018)