(PDF) "Пијемонт" против "Пијемонта": политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног

УДК: 323.153(497.11:497.13)“1914/1918“:94(497.1) DOI: 10.34298/9788677431389.XX Горан МИЛОРАДОВИЋ „ПИЈЕМОНТ“ ПРОТИВ „ПИЈЕМОНТА“: ПОЛИТИЧКА БОРБА СРБИЈЕ И ХРВАТСКЕ ПРЕ И ТОКОМ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ЗА УЛОГУ ЦЕНТРА ДРЖАВНОГ УЈЕДИЊЕЊА Апстракт: У чланку се анализира борба два супротстављена концепта државног уједињења Јужних Словена: једног око Србије, а другог око Хрватске. Ти концепти су се ослањали на два политичка програма: Начертаније Илије Гарашанина и хрватско државно право Анте Старчевића. Између њих се водила некад отворена, а некад прикривена борба још од средине 19. века. Акутна фаза сукоба наступила је током Првог светског рата, када је учињено више покушаја Београда и Загреба да се наметну као центар нове државе. Док је српска влада једногласно тежила да улога „Пијемонта“ припадне Србији, Југословенски одбор је био подељен на оне чланове који су у тој улози видели Хрватску и оне који су подржавали политику српске владе. Услед нових чињеница, које је донео Први светски рат, показало се да су оба програма неизводива и да је могућа једино заједничка држава. Кључне речи: Србија, Хрватска, државно уједињење, Први светски рат, Начертаније, хрватско државно право, Југославија. Овај рад посвећен је истраживању односа Београда и Загреба као два центра који су од 19. века претендовали на улогу средишта националне и државне интеграције Јужних Словена.1 Те амбиције се у изворима и историографији 1 Питањем идеолошких схватања непосредних учесника у стварању југословенске државе бавили су се: M. Paulova, Jugoslavenski odbor, Prosvjetna nakladna zadruga, Zagreb 1925; D. Janković, Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, Savremena administracija, Beograd 1967; исти, Србија и југословенско питање 1914–1915. године, ИСИ/НИП Експорт­прес, Београд 1973; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, СКЗ, Београд 1984; М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, 1–2, Просвета, 13 Горан Милорадовић неретко дефинишу кроз поређење са улогом Пијемонта при уједињењу Италије, па се зато тај израз у том смислу користи и у овом чланку. Важна премиса овог истраживања јесте да се полазна становишта и намере актера историје понекад разликују од исхода историјских догађаја, јер су коначна решења условљена бројним и непредвидивим утицајима. Један такав пример представља и формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Андреј Шемјакин је указао на значај Фебруарске револуције у Русији за редефинисање спољне политике Краљевине Србије и доношење Крфске декларације којом је конципирана југословенска држава.2 Одређени утицај имали су и преговори о сепаратном миру Антанте са Аустроугарском.3 Има показатеља да је у пролеће 1917. године „можда [...] и у вођству старорадикалне странке било различитих погледа не само на питање улоге Југословенског одбора него и о облику будуће државе“4, па се може поставити питање како би се одвио процес уједињења да није било Руске револуције, италијанског иредентизма и претње сепаратним миром? У историографији има различитих тумачења процеса југословенског уједињења, зависно од личности тумача и друштвено­политичког контекста у коме је писао. Милада Паулова је тврдила да је председник српске владе Никола Пашић Југославију „схватао као проширену Србију“5, а Милорад Екмечић да је „[р]атни програм српске владе од почетка рата 1914. била [...] борба за уједињену Југославију“.6 Како је дошло до овако различитих тумачења истог догађаја? Средином осамдесетих година двадесетог века историчарка Зорица Стипетић је, осврћући се на стање у историографији, констатовала: „Будући се на југославенском простору у различитим временима, околностима и динамици одигравао процес конституирања неколико националних идентитета, а сви су имали и концепције своје ʻвелике националнеʼ државе и примјерено томе и своје најближе то јест ʻсудбинскеʼ непријатеље али и концепције јединства и заједништва, са ʻбраћомʼ и савезницима, те будући да етнички чистог простора има веома мало, политизација хисторије увијек је била усмјерена против неког на том простору.“7 Одатле треба Београд 1989; исти, Ратни циљеви Србије 1914, Просвета, Београд 1990; L. Kardum Geneza jugoslavenske ideje i pokreta tijekom prvog svjetskog rata, Politička misao, Vol. XXVIII, No. 2 (1991) 65–88; Dž. Lempi, Jugoslavija kao istorija. Bila dvaput jedna zemlja, Dangraf, Beograd 2004; Югославия в XX веке. Очерки политической истории, (редакција: К. Н. Никифоров, А. И. Филимонова, А. Л. Шемякин), Индрик, Москва 2011, и др. 2 А. Шемјакин, Фебруарска револуција 1917. у Русији, Никола Пашић и Крфска декларација, Србија и Руска револуција 1917. Нове теме и изазови, ИНИС, Београд 2017, 359–385. 3 М. Перишић, Сарајевски атентат. Повратак документима, Андрићев институт, Вишеград 2014, 60–62. 4 А. Митровић, нав. дело, 509. 5 M. Paulova, нав. дело, 83. 6 М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, 20. 7 Z. Stipetić, Prilog raspravljanju o politizaciji historije, Metodologija savremene istorije (Saopštenja sa Okruglog stola održanog 17. i 18. decembra 1985. godine u Beogradu), ISI, Beograd 1987, 198. 14 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења почети. Када су у питању Срби и Хрвати, они су једни другима били и савезници и противници, понекад чак и истовремено, претендујући на улогу „Пијемона“ на истом простору и према истом становништву.8 Како се развио тај конкурентски однос и ко су, у идеолошком смислу, били чланови владе Краљевине Србије и Југословенског одбора, две групе политичара које су донеле Крфску декларацију и учествовале у проглашењу Југославије? Два супротстављена програма уједињења Српски устанци 1804. и 1815. године подстакли су наде балканских народа за ослобођење од османске власти. Историчар Васа Богданов написао је да „од свих покрета на Славенском Југу у XIX ст.[олећу] изван Србије највише се ослањао на резултате српских устанака Илирски покрет.“9 Подвиг побуњене раје су као пример наводиле тако различите личности као што су Светозар Милетић, Франо Супило и хрватски публициста Имбро Ткалац.10 И Мирослав Крлежа је увиђао и признавао значај српских буна.11 Међутим, та промена у средишту Балкана подстакла је надметање разних државотворних пројеката међу Јужним Словенима. Неке од тих тежњи су још у 19. веку биле реализоване као самосталне државе (Србија, Црна Гора, Бугарска), а неке су на тај статус претендовале (Хрватска, Српска Војводина). С једне стране трајало је надметање Бугарске и Србије око престижа, територија и становништва. С друге стране јавила се тежња за надметањем Хрватске са Србијом и Црном Гором, из истих разлога. С треће стране међусобно су се надметале Србија и Црна Гора око улоге центра уједињења Срба и тога којa ће династија владати. Те две српске државе су делиле мотивацијску паролу „обнове Душановог царства“, али не и идеје Начертанија Илије Гарашанина.12 8 О томе видети у зборницима грађе: Dokumenti o postanku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1914.–1919. (prir. F. Šišić), Matica hrvatska, Zagreb 1920; Građa o stvaranju jugoslovenske države (1. I–20. XII 1918), 1–2, (prir.: D. Janković i B. Krizman), Institut društvenih nauka, Beograd 1964, и др. 9 V. Bogdanov, Jugoslavija, Enciklopedija Jugoslavije (EJ), 5, Jugos–Mak, Leksikografski zavod Federativne Narodne Republike Jugoslavije (LZ FNRJ), Zagreb 1962, 107. 10 Исто. 11 M. Krleža, O stopedesetogodišnjici ustanka, Eseji V, Zora, Zagreb 1966, 205–235. 12 О Начертанију су писали: М. Вукићевић, Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу 1944. год., Дело XXXVIII (1906) 321–336; Д. Страњаковић, ʻНачертанијеʼ Илије Гарашанина, Гласник Историјског друштва у Новом Саду IV (1931) 3; исти, Како је постало Гарашаниново „Начертаније“, Споменик 91, бр. 70 (1939) 63– 115; N. Stančić, Problem ʻNačertanijaʼ Ilije Garašanina u našoj historiografiji“, Historijski zbornik XXI–XXII (1968–1969) 179–196; В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Народна књига, Београд 1982, 126–152; Д. Мекензи, Илија Гарашанин, државник и дипломата, Просвета, Београд 1987, 60–83; М. Екмечић, Стварање 15 Горан Милорадовић Услед развоја догађаја на Балкану, како опажа Крлежа, неминовно је било да се у Хабзбуршкој монархији јави „појачана идиосинкразија спрам било какве самосталне српске политике пашалука, која се полако претвара у славјаносербски и илирски магнет већега стила.“13 Поставши предводница обнове словенске државности на Балкану Србија је постала и мета оних које је то угрожавало. Током 19. века формирале су се две конкурентске идеологије усмерене на стварање националних држава Срба и Хрвата на Балкану: српско Начертаније написано је 1844. године, док се идеологија Хрватског државног права постепено формирала током педесетих и шездесетих година 19. века.14 У писани политички програм, верификован руком Анте Старчевића, правашка идеологија уобличена је 1894. године15 – педесет година после Начертанија. Територијалне претензије та два концепта су се умногоме преклапале. У неизвесним околностима Првог светског рата порасла је могућност настанка заједничке државе Срба и Хрвата као компромисног решења и одбране од амбиција суседних држава. Оно је у датим околностима имало јасне предности, али је садржало и потенцијалне претње, услед постојања двеју супротстављених идеологија. Конкурентски однос два политичка средишта су, поред осталог, показале и полемике српских и хрватских интелектуалаца и политичара.16 Спор око језика покренуо је чланак Вука Караџића Срби сви и свуда, штампан 1849. године.17 У том тексту он је изнео схватање да су сви штокавци Срби трију вера. Караџић је Хрватима сматрао само чакавце, а кајкавце је сматрао Словенцима. Најистакнутији полемичари са хрватске стране били су илирци Богослав Шулек18 Југославије 1790–1918, 1, Просвета, Београд 1989, 460–484; Р. Љушић, Књига о Начертанију, Белетра, Београд 2004; P. Žurek, Nova interpretacija geneze Načertanija: srbocentrizam Hotela Lambert i Hrvati, Scrinia Slavonica 6 (2006) 629–648; L. Vrkatić, Pojam i biće srpske nacije, Mediterran Publishing, USEE, Novi Sad 2009, 113–123; К. Никифоров, „Начертание“ Илии Гарашанина и внешняя политика Сербии: в 1842–1853 гг., Индрик, Москва 2015; Начертаније Илије Гарашанина: програм спољашње и националне политике Србије на концу 1844. године, (прир. Д. Батаковић), Мала библиотека/Ethos, Београд 2016; А. Цетнарович, Тајна дипломатија Адама Јежија Чарториског на Балкану: Отел Ламбер и српска криза 1840–1844., Славистичко друштво Србије, Београд 2017, и др. 13 M. Krleža, O stopedesetogodišnjici ustanka, 227. 14 Према: J. Turkalj, Pravaški pokret 1878.–1887., Hrvatski institut za povijest, Zagreb 2009, 9–10. 15 О правашком програму видети: M. Gross, Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret, Golden marketing, Zagreb 2000, 780–783; S. Matković, Čista stranka prava 1895.–1903., Dom i svijet, Zagreb 2001, 39–55. 16 В. Новак, Вук и Хрвати, Научно дело, Београд 1967, 337–392; M. Gross, Izvorno pravaštvo, 53–60. 17 В. С. Караџић, Срби сви и свуда, у: Црна Гора и Бока Которска, Просвета, Београд 1975, 111–134. 18 Поред осталог, написао је и програм народног препорода међу Јужним Словенима: Šta naměravaju Iliri (1844); Naše pravice. Izbor zakonah, poveljah i spisah znamenitih za državno pravo kraljevine dalmatinsko‐hrvatsko‐slavonske od g. 1202–1868. (1868); Němačko‐hrvatski 16 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења и Анте Старчевић.19 Иако није знао за постојање Начертанија, Старчевић је свој политички програм развио као његово директно оспоравање, побијајући тезе српских аутора изношене у штампи и поричући постојање српске нације и њеног имена. Вођа праваша се залагао да се језгро државног уједињења Јужних Словена (без Бугара) формира око Загреба као политичког и културног центра Велике Хрватске.20 Према њему, „међу Мацедониом и Немачком, међу Дунајем и адриатичким морем“21 живе само Хрвати трију вера. Донекле другачијим путем кретала се Народна странка бискупа Штросмајера. Праваш Еразмо Барчић је приметио да Штросмајерова активност на пољу културе „ствара један од увјета за окупљање балканских земаља око Хрватске.“22 Али, културни процеси били су спорији од политичких збивања. Док су Хрвати били безнадежно потчињени Пешти и Бечу, Срби су грабили напред. Зато је пораз Србије у рату с Бугарском 1885. године у Загребу изазвао олакшање и радост. Бискуп Штросмајер је у писму канонику Фрањи Рачком тај догађај коментарисао речима: „Луди су Срби мислили, кад сатару помоћу вјечитих непријатеља Славјанства државну идеју хрватску, под којом братску заштиту нађоше и кроз стољећа је уживаху, и кад сатру добри бугарски народ, ето им готово Душаново царство! А сад Бог би дао да прогледају: морали би видјети, да гроб који другом копају, самима себи најпрво приправљају. Уопће та идеја ускрснућа Душанова царства луда је идеја и пука опсјена.“23 Обе опозиционе хрватске политике, и Странке права и Народне странке, виделе су Хрватску као „Пијемонт“ уједињења на словенском југу, али су пут до реализације те улоге замишљале различито. Средином 19. века српска изградња националне државе показала се успешнијом него хрватска: постојале су две аутономне српске кнежевине у саставу Османске царевине, а током револуције 1848/49. године накратко се појавила и Српска Војводина.24 Међутим, главни проблем српско­хрватских rěčnik, I–II, 1860, и др. J. Šidak, Lj. Jonke, S. Horvatić, Šulek, Bogoslav, EJ, 8, Srbija–Ž, Jugoslavenski leksikografski zavod (JLZ), Zagreb 1971, 273–274. 19 Видети: A. Starčević, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta, Zagreb 1868; M. Starčević, Dr. Ante Starčević i Srbi, Matica Hrvatska, Zagreb 1936, 94–98; Ž. Holjevac, Jezik i nacija u hrvatskim i srpskim nacionalnim ideologijama: Starčevićeva polemika iz 1852. godine“, Migracijske teme 15, 3 (1999) 296–297. 20 L.V. Südland, [I. Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja, Matica hrvatska, Zagreb 1943, 242, 294. 21 A. Starčević, Bi‐li k slavstvu ili ka Hrvatstvu?, Djela III, Odbor kluba Stranke prava, Zagreb 1894, 42. Видети и: Ф. Шишић, Југословенска мисао: историја идеје југословенског народног уједињења од 1790–1918, Балкански институт, Београд 1937, 123–126. 22 M. Gross, Osnovni problemi pravaške politike 1878–1887, Historijski zbornik, god. XV (1962) 85. Барчић је касније пришао Народној странци, а потом српско­хрватској коалицији. 23 Навдено према: G. Grbešić, Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko‐srpskim odnosima u 20. stoljeću, Diacovensia 21 (2013) 1, 93. 24 О претензијама на Војводину: М. Радојевић, Српско‐хрватски спор око Војводине 1918–1941, Историја 20. века 2 (1996) 39–73; Ч. Попов и Ј. Попов, Аутономија Војводине – 17 Горан Милорадовић односа налазио се нешто јужније. Када је на Берлинском конгресу 1878. године призната независност Србије и Црне Горе, Хабзбуршка монархија је добила право да окупира Босну и Херцеговину. Хрватски сабор је 28. септембра 1878. године тражио од Беча да обе покрајине припоји Хрватској. Томе се супротставила најпре Будимпешта, а потом и цар Франц Јозеф.25 Тиме је обележена централна зона српско­хрватског спора, који се тада водио углавном путем штампе. Правашки лист Слобода писао је 1884. године „Да неодвисна, слободна и циелокупна Хрватска на темељу свога државног права буде точка около које би се имала прикупљати сва племена живућа између Балкана и Егеја, је програм странке права, која својом главом признаје дичнога Антуна Старчевића, чијем несебичном патриотизму, обсежном знању и златној значајности сватко се мора клањати“.26 С друге стране, загребачки лист Србобран и Српска самостална странка су као „Пијемонт“ српске нације видели Србију.27 На прелазу векова политички односи Срба и Хрвата су се даље заоштравали. Један од кулминационих момената наступио је 1902. године када је, најпре у београдском Српском књижевном гласнику, а потом и у загребачком Србобрану, студент Николa Стојановић објавио чланак „Срби и Хрвати“.28 У том тексту он пориче постојање хрватске нације, за Загреб каже да не може постати „Пијемонт“ и закључује да су Хрвати на путу да се претопе у српску нацију. Чланком се оспорава правашка идеологија и речима „до истраге наше или ваше“29 најављује сукоб два државна пројекта. Тај текст је послужио као повод за вишедневни погром Срба у Загребу, који су предводили чланови Чисте странке права и који је заустављен увођењем преког суда 3. септембра 1902. године.30 Улога коју је Београд себи наменио види се и по томе што је у Србији од 1911. до 1915. године излазио политички дневник речитог назива – Пијемонт.31 Било српско питање, Кровови, Карловачка уметничка радионица, Сремски Карловци 2000; В. Крестић, Великохрватске претензије на Војводину, Зборник о Србима у Хрватској 11, (ур. В. Крестић), САНУ, Београд 2017, 7–28. 25 R.W. Seton­Watson, The Southern Slav Question and the Habsburg Monarchy, Constable & Co. Ltd, London 1911, 96–97. 26 Sloboda 9 (17.V 1884). Наведено према: M. Gross, Povijest pravaške ideologije, 225–226. 27 M. Artuković, Ideologija srpsko‐hrvatskih sporova (Srbobran 1884–1902), Naprijed, Zagreb 1991, 251–253. 28 Н. С.[тојановић], Срби и Хрвати, Србобран, бр. 168–169 (22–23.VIII 1902); исти, Срби и Хрвати. Друго издање с поговором, Српска штампарија дра Светозара Милетића, Нови Сад 1902, 8. 29 У питању је парафраза Његошевог стиха „до истраге турске али наше“. П. Петровић Његош, Горски вијеанац, Просвета/Нолит/Завод за уџбенике, Београд 1981, 42. 30 S. Matković, Čista stranka prava 1895.–1903., Hrvatski institut za povijest/Dom i svijet, Zagreb 2001, 141–160. 31 Пијемонт – гласило организације Уједињење или смрт (Црна рука). Први директор листа био је Љубомир Јовановић Чупа (1877–1913). Кругови око српске владе полазили су од тога да су, на основу језика, Срби и Хрвати један народ, али су истицали и хрватску индивидуалност, док Пијемонт то углавном није радио. Према: М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, 110. 18 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења је то време полета и ентузијазма. Коалиција балканских држава је у Првом балканском рату протерала Османску царевину из већине њених европских покрајина. Србија је увећала своју територију за 82%, а број становника за око 55%. Добила је заједничку границу са Црном Гором, која је увећала своју територију за 62% и дуплирала становништво. Нестао је коридор између Босне и Солуна успостављен на Берлинском конгресу 1878. године, а који је био елемент геостратешких планова Централних сила. Успеси Србије у балканским ратовима подигли су њен углед, нарочито међу Словенима у Аустроугарској. На такав развој догађаја Двојна монархија је одговорила агресијом у лето 1914. године. После првих месеци успешног ратовања, српска влада је 7. децембра 1914. године донела Нишку декларацију, којом је прокламовала борбу „за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“.32 Међутим, у јесен 1914. године није се могло наслутити како ће изгледати Балкан после рата, ни где ће се простирати границе држава. Хрватски политички емигранти нису били спокојни у вези са политиком Србије према Јужним Словенима у Хабзбуршкој монархији. Пред полазак Франа Супила у Петроград Анте Трумбић му је 27. новембра 1914. године послао писмо у коме каже: „ако дођеш до закључка да они [тј. Срби и Руси] нису увјерени ни одлучни за нашу мисао, те ако се буде шарати да Србија добије Босну, макар и са комадом Далмације, ако не свом, а остало да се жртвује, онда ћемо морат да иступимо, те да најприје Русији и Србији кажемо да ми то нећемо и да ми, како нам се онемогућује стварање народног јединства, радит ћемо за ослобођење нашега народа у двијема групама, хрватској и српској, да ће Хрватска захваћати и Далмацију, ваљда цјеловиту, да неће ни сва Босна изостати из те скупине, да ће Србија добити један пенџер на Јадранском мору може бити и не у Далмацији. Ово би за нас била политика нужде које би се морали прихватити, аколи видимо да Русија и Србија немају великог смисла за словенство него да словенство схваћају уско у смислу православства.“33 Био је то алтернативни спољнополитички програм који се могао реализовати само – против Србије. Успешно ратовање српске војске током 1914. године повећало је предност Београда у односу на Загреб. Али, пораз и окупација Србије крајем 1915. године омогућили су Анти Трумбићу да три месеца касније у LʼEcho de Paris напише како „[н]ема више слободних Срба, а ни таквих Срба, Хрвата и Словенаца, које би тек требало ослободити.“34 Изгледало је да је предност Београда у односу на Загреб анулирана. Према писању новинара и радикала Милана Ђорђевића, окупација 32 Izjava kr. srpske vlade u Nаrodnoj Skupštini, у: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 10. 33 Цитирано према: Д. Јанковић, Србија и југословенско питање 1914–1915. године, ИСИ/НИП Експорт­прес, Београд 1973, 466–467. Курзиви Трумбићеви. 34 Чланак А. Трумбића је објављен у LʼEcho de Paris, 20. марта 1916. Наведено према: М. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914–1918, Свесловенска књижара, Београд 1922, 36. 19 Горан Милорадовић Србије изазвала је радост у Југословенском одбору, а неки његови чланови су тим поводом приредили и весеље, верујући да је отворен пут њиховим комбинацијама. Франо Супило, наводно, није одолео да за нову 1916. годину дође у српско посланство у Лондону и радосно узвикне: „сад смо равни!“35 У таквим околностима председник Југословенског одбора Анте Трумбић предао је марта 1916. године француској влади Накнадни мемоар, у коме тврди да „Хрватска са својим главним градом Загребом представља поглавито културно средиште Југословена Аустро­Угарске; она неодољиво привлачи све Хрвате, и оне, који живе ван Хрватске. Ево зашто је поглавити увјет уједињењу Југословена, да Хрватска уђе у Југословенску државу. Постане ли Хрватска срчиком југословенског окупљања, остале ће југословенске земље као неизбеживе посљедице тога, ступити у њезину колотечину.“36 Међутим, за вођење „пијемонтске“ политике потребно је располагати војном силом, макар и минималном. Током Првог светског рата било је неколико покушаја формирања војних јединица које би биле под контролом Трумбића и Југословенског одбора. Идеја о стварању добровољачке „Јадранске легије“ од Далматинаца емиграната у Америци јавила се у Југословенском одбору већ 1915. године.37 Резултати су били слаби – сакупило се више Чеха него Хрвата и Словенаца заједно.38 Марта 1917. године, у присуству Стојана Протића, Југословенски одбор је донео одлуку да оснује своје добровољачке оружане снаге под називом „Југословенска легија“.39 Али, на Крфској конференцији 15. јуна – 20. јула 1917. године Никола Пашић је рекао да резултати рада на сакупљању добровољаца не одговарају трошковима и уложеном труду.40 Члан Југословенског одбора Франко Поточњак писао је да су се Хрвати и Словенци заробљени у Русији већином груписали насупрот Срба и да има „Хрвата у вези са Супилом и агент­провокатера, дјејствујући код руске владе створити: заробљенички хрватски корпус и пропагирати идентично независну Хрватску са Словеначком.“41 Пред полазак из Русије на Солунски фронт добровољачке ешалоне чинило је 13.066 људи: Срба – 12.313 (94,24%); Хрвата – 348 (2,66%); 35 М. Ђорђевић, нав. дело, 39. 36 Naknadni memoar Jugoslovenskog odbora predan francuskoj vladi, у: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 55. 37 Видети: F. Šišić, Dokumenti o postanku Kraljevine SHS, 15–20, 46; А. Митровић, нав дело., 508–509; I. Hrstić, Položaj dobrovoljaca iz iseljeništva u srbijanskoj vojsci prema dokumentima iz ostavštine dr. Ante Trumbića (1914.–1918.), Društvena istraživanja, god. 21, br. 1 (115) (2012) 239–258. 38 Н. Стојановић, Младост једног поколења (Успомене 1880–1920): Дневник од године 1914. до 1918., Историјски институт, Београд 2015, 180–181. 39 А. Митровић, нав. дело, 508–509. 40 М. Ђорђевић, нав. дело, 111. 41 F. Potočnjak, Iz emigracije, II, M. Breyer, Zagreb 1919, 51. 20 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења Словенаца 86 (0,66%); Чеха 121 (0,93%); Словака – 17 (0,13%); осталих – 181 (1,38%).42 На страни Антанте и Србије хтели су да ратују углавном Срби.43 Други правац Трумбићеве политике ишао је за тим да се промени статус Југословенског одбора и да се, на неки начин, изједначи са статусом српске владе, у чему је имао подршку србијанске опозиције.44 Трумбић је септембра 1917. године писао Мићи Мичићу да је, позивајући се на Крфску декларацију, предложио Пашићу да у Америку пошаљу заједничку мисију српске владе и Југословенског одбора. Међутим, „Пашић је опазио да то не може бити, јер да је Србија држава а ми смо само приватни одбор и то у Аустрији с којом Америка није у рату. Ово недемократско схваћање није ми ишло и мислим да не може да вриједи за Америку.“45 Трумбићево настојање било је у складу с његовим говором на Крфској конференцији, према коме је у његовој „концепцији јужнославенског интереса очуван доминантан положај Хрватске у сједињавању јужнославенских земаља из састава Аустро­Угарске са Србијом и Црном Гором у заједничку државу.“46 Одатле логично следи да је „изградња Србије као стожерне нације на славенском југу постало [...] темељно питање Југославенског одбора у Лондону.“47 Пашићев чврст став према Југословенском одбору није омео Трумбића да јула 1918. године затражи помоћ српске владе за формирање посебне јединице од заробљених Јужних Словена која би се борила на Западном фронту. Предлог није добио подршку ни Србије ни Антанте, па су француска и америчка влада добровољце и даље слале под српску команду.48 Наредни Трумбићев покушај да промени ток догађаја одиграо се октобра 1918. године, 42 Југословенски добровољачки корпус у Русији: прилог историји добровољачког покрета (1914–1918), (редакција И. Јовановић, С. Рајковић и В. Рибар), Војно дело, Београд 1954, 184. Добровољци са Запада нису могли суштински да промене ову слику, јер их је било знатно мање, а и они су махом били Срби. 43 О разлозима неуспеха стварања национално мешовитих јединица видети: Jугословенски добровољци у Русиjи 1914–1918, (прир. Н. Поповић), Удружење добровољаца 1912–1918, Београд 1977; Армия без государства. От сербского к югославянскому добровольческому корпусу в России во время Первой мировой войны. Сборник документов. Сборник документов, (прир. Я. Вишняков, А. Тимофеев, Г. Милорадович), МГИМО, Москва 2014; Г. Милорадовић, Велики и мали. Деловање хрватске Странке права у Руској царевини до Октобарске револуције, Србија и руска револуција 1917. Нове теме и изазови. Тематски зборник радова, Институт за новију историју Србије, Београд 2017, 313–346. 44 М. Радојевић, Демократска странка и југословенска идеја, Историја 20. века 2 (1995) 11. 45 Народна библиотека Србије (НБС), Фонд млађих књижевних рукописа и архивалија (ФМКРА), П1318/8. Анте Трумбић из Париза Мићи Мичићу у Лондон, 12. IX 1917. 46 G. Vlajčić, Trumbićeva koncepcija južnoslavenskog interesa, Naše teme 3–4 (Zagreb 1990) 952. 47 I. Pederin, Stadler, Pilar i Jugoslavenski odbor u Londonu 1917/1918. (Prema spisima ministarstva c. k. kuće i vanjskih poslova u Beču), Croatica Christiana Periodica 55 (2005) 164. 48 М. Ђорђевић, нав. дело, 112–115. Опширније у: Г. Милорадовић, Бројно стање српске војске на Солунском фронту 1916–1918. године и војно‐политичка подршка руске империје Краљевини Србији, Русија/СССР и државност Србије/Југославије, Историјски институт, Београд 2018, 229–236. 21 Горан Милорадовић када је члану Одбора Ники Гршковићу послао инструкције да издејствује окупацију хрватских и словеначких земаља америчким трупама, да би се спречио приступ италијанској и српској војсци.49 Ни тај маневар није дао резултата. Из дана у дан високе амбиције о Хрватској као „срчики“ неке веће државе узмицале су пред новим чињеницама. Формирана је Краљевина СХС, са главним градом Београдом и владајућом династијом Карађорђевића. Осврћући се на тај период, Крлежа је 1935. године написао: „На хрватском хисторијском путу јавила се за посљедњих петнаест година нова конкуренција: појава самосталне, младе, побједоносне српске државности, која је на бази побједа 1912–1913–1914–1918 с јаким моралним увјерењем у своје побједничко, брегалничко и кајмакчаланско државно Право, дотјерала у рјешавању ових заплетених питања до потпуног апсурда.“50 „Заплетена питања“ чини историја националне еманципације и изградње модерне државности Срба и Хрвата, а најважнија реч у наведеном одломку није „апсурд“ него – „конкуренција“. Политичке партије у Србији и питање националног и државног уједињења Југословенска историографија у време социјализма називала је политику Народне радикалне странке „великосрпском“, „хегемонском“, „реакционарном“, „конзервативном“, „крајње десном“ и сл.51 Те квалификације су произлазиле из идеолошког става по коме је „великосрпска буржоазија“ наметнула свој концепт уједињења осталим југословенским народима и покрајинама, који су јој били потчињени и изложени насиљу и експлоатисању.52 Крајем тог периода јавила су се и одмеренија тумачења по којима је 1918. године, услед „катастрофалне ситуације у земљи“, у први план избила „србијанска, Пашићева концепција о уједињењу као искључива и једино могућа.“53 Исти аутор, Ливија Кардум, налази да се Пашић током светског рата борио пре свега за уједињење Срба, док је југословенски програм зависио од развоја догађаја.54 У новијој литератури, 49 А. Л. Шемякин, Первая мировая война. Рождение Югославии, Югославия в XX веке. Очерки политической истории, Индрик, Москва 2011, 202–203. 50 M. Krleža, Teze za jednu diskusiju iz godine 1935, Deset Krvavih godina, Zora, Zagreb 1957, 567–568. Текст је први пут објављен у: Nova misao, 7 (1953) 3–81. 51 D. Janković, Jugoslovensko pitanje i Krfska deklaracija 1917. godine, Savremena administracija, Beograd 1967, 5; Istorija Jugoslavije (I. Božić, S. Ćirković, M. Ekmečić, V. Dedijer), Prosveta, Beograd 1973, 433; В. Чубриловић, нав. дело, 346; Д. Пешић, Југословенски комунисти и национално питање, ИРО Рад, Београд 1983, 24–25 и др. 52 Видети о томе програмски чланак: Ј. Броз Тито, Национално питање у Југославији у свјетлости народно‐ослободилачке борбе, Борба за ослобођење Југославије 1941– 1945, Култура, Београд 1947, 130–139. 53 L. Kardum, нав. дело, 85. 54 О Пашићевим приоритетима, колебањима и њиховим узроцима видети: Исто, 68–69. 22 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења помало амбивалентно, може се прочитати и да је „Нaрoднa рaдикaлнa стрaнкa звaничнo тeжилa кa српскoм уjeдињeњу, aли je сa пoзициja влaсти снaжнo пoдржaвaлa пoлитику „српскo­хрвaтскe слoгe и jeдинствa.“55 Међутим, један од најпосвећенијих истраживача те теме, Андреј Шемјакин, после дугогодишњег рада на изворима, закључио је да је „у средишту Пашићеве идеологије било питање српског ослобођења и уједињења“.56 Али ко су, за Пашића, били Срби? Своја идеолошка схватања Никола Пашић је опширније изнео у расправи Слога Србо‐Хрвата (тзв. Пашићево начертаније), написаној 1887–1889. године, према којој сви штокавци чине један народ („Србо­Хрвате“), повезан језиком, а подељен трима верама.57 Такву дефиницију појма „српски народ“, заступали су Илија Гарашани, Вук Караџић и неки слависти и етнолози. Она се од Пашићеве разликује само по називу „народа“. Најзад, и у Крфској декларацији, коју су потписали Трумбић и Пашић, „представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају, да је овај наш народ један и исти, по крви, језику, говорном и писаном, по осећајима свога јединства, по континуитету и целини територије“58, итд... Тиме су, упркос историјским чињеницама, а услед политичке потребе, прокламовани истоветност и јединство Срба и Хрвата, при чему су и Словенци укључени у већ постојећи идеолошки конструкт – „народ Србо­Хрвата“. Тако се дошло до уникатног „троименог народа“. Нужда закон мења. У расправи Слога Србо‐Хрвата Пашић је на више места тврдио да је Србија далеко подеснија од Хрватске да се око ње „сједињују“, „уједињују“ и „групирају“ остале покрајине настањене народом „Србо­Хрвата“.59 Иако Пашић у том тексту није користио израз „Пијемонт“, то је био смисао његове аргументације. Осим што је истицао предности и дотадашње резултате Србије и оспоравао принцип историјског права, критиковао је и „неискреност“ неких хрватских политичара са којима је разговарао, нарочито око питања равноправности Срба у Хрватској. Пашић је као општи идејни оквир уједињења видео „словенство“, као главни међународни ослонац Русију (верујући да је она 55 Ђ. Станковић, Србија 1914–1918. Ратни циљеви, РТС, Београд / Прометеј, Нови Сад 2014, 9. 56 А. Шемјакин, Идеологија Николе Пашића: формирање и еволуција: (1868–1891), Завод за уџбенике, Београд 2008, 362. О Пашићу и радикалима слично и у: М. Радојевић, Демократска странка и југословенска идеја, 10–11. 57 Видети: Н. Пашић, Слога Србо‐Хрвата, Време књиге, Београд 1995; Đ. Stanković, Istorijski stereotipi i naučno znanje, Plato, Beograd 2004, 293–298; А. Шемјакин, Идеологија Николе Пашића, 13. 58 Декларација (Изјава), Дипломатска преписка српске владе 1917. год., (прир. М. Зечевић и М. Милошевић), Научно дело/Архив Југославије, Београд [1991], 321. О „троименом народу“, „нашем народу“, „уједињеном народу“ у Крфској декларацији говори се на више места. 59 Н. Пашић, нав. дело, 135, 140, 142, 145, 146. 23 Горан Милорадовић „природни непријатељ“ Аустроугарске), док је православље сматрао подеснијим духовним упориштем за словенске државе него католичанство.60 На касније тумачење Гарашаниновог Начертанија као програма по коме је „Србија требала да ради на стварању једне велике југословенске државе, под својим предводништвом“61 утицала је потреба оправдања нове историјске чињенице – Краљевине СХС. Такав став, поред Слободана Јовановића, између два рата заступали су и Ђорђе Јелинић, Фердо Шишић, Драгослав Страњаковић, Федор Никић, Слободан Јовановић и Хенрик Батовски (Henryk Batowski).62 Насупрот томе, главни радикалски лист Самоуправа је и после 1918. године избегавао изразе „Југославија“ и „Југословени“, истрајавајући на ставу да је у питању „један народ са три имена“, (што су неки сматрали за концепт „Велике Србије“!).63 Не сме се губити из вида ни то да је Гарашанин, својевремено, из првобитног предлога Начертанија, који му је понудио пољски агент Франтишек Зах, избацио поглавље Односи Србије и Хрватске, јер је, како се сматра, у Илирском покрету видео конкуренцију, а у католичанству претњу црквеном унијом.64 Гарашанин је тежио српском државном уједињењу, не југословенском – до кога је ипак дошло услед околности које је донео Први светски рат. Недоумице и противречности каснијих тумача Начертанија и Пашићеве политике проузроквани су недовољно јасном дефиницијом појма „српски народ“ и разликом између самог пројекта и његове реализације.65 Неке елементе своје идеологије Никола Пашић је 1876. године изнео у Застави, где је писао о српском народу који је „вером поцепан“.66 Програм Народне радикалне странке из 1881. године као циљ износи „државну независност и ослобођење и уједињење и осталих делова Српства“.67 Од других народа радикали помињу једино Бугаре, са којима треба одржавати „братске 60 Најважнији Пашићев идејни ослонац била је књига: Н. Данилевски, Русија и Европа, Службени лист СРЈ/Досије, Београд 1994. Видети и: L. Perović, ʻRusija i Evropaʼ N. J. Danilevskog i njeni odjeci u Srbiji“, Republika, br. 85 (1–15. фебруар 1994) 9–10; А. Л. Шемякин, Никола Пашич и сербское общество. Взгляд из эмиграции, Годишњак за друштвену историју, год. II, св. 1 (1995) 1–18. 61 S. Jovanović, Garašanin, Ilija, Narodna enciklopedija srpsko­hrvatsko­slovenačka (NE SHS), I, A–H, Bibliografski zavod (BZ), Zagreb 1925–1929, 708. Слично и: В. Чубриловић, нав. дело, 339, 345–355. 62 Према: Р. Љушић, Књига о Начертанију, 23–27. 63 Н. Максимовић, ʻСамоуправаʼ о уређењу Краљевине СХС од избора за Уставотворну скупштину до усвајања Видовданског устава, Зборник радова Правног факултета у Нишу, г. LVI, бр. 77 (2017) 212–213. 64 P. Žurek, нав. дело, 646–647. 65 Видети: В. Чубриловић, нав. дело, 126–139, 331–355. 66 В. Крестић, Р. Љушић, Радикални програм Николе Пашића, Програми и статути српских политичких странака до 1918. године, Књижевне новине, Београд 1991, 83–86. Реч је о чланку Одзив на позив, Застава (31. март 1976). 67 Програм Народне радикалне странке, исто, 101–106. 24 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења одношаје“.68 И друге странке у Србији слично су дефинисале своје циљеве. Српска напредна странка је 1880. године као „свету дужност“ узела да помаже „чување драгоцених народних особина у Срба и изван граница Српске кнежевине, а да учвршћујемо братске везе у великој породици словенских народа“69, а 1889. „да се ради за смосталност, ускрс и јединство Срба.“70 Када су напредњаци 1906. обновили свој рад, заложили су се да Србија „мотри једино на интересе свеколикога српског народа, ма где он био, и да чини што се год може легалним средствима за унапређење тих интереса и одржавање што живље везе међу раскомаданим племенима српским“.71 Програм Народно­либералне странке из 1881. залагао се за „ослобађање и уједињење раскомаданих српских покрајина“72, онај из 1888. да „српски народ [...] раскомадане делове и земље своје на Балканском полуострву уједини у природним етнографским границама“, док по програму из 1889. године „сматрају јединство српских земаља на Балканском Полуострву као божју правду, која се мора извршити.“73 У програм Демократске странке ушла је идеја „о ослобођењу и уједињењу целог Српства“.74 Самостална радикална странка је 1903. године у предлог програма унела „државну независност и ослобођење и уједињење осталих делова Српства“.75 У програму из 1905. они су тражили „помагање раскомаданих и неослобођених делова Српства и да се живо буди свест о народном јединству у удаљеним покрајинама српским“.76 У програму Српске народне сељачке слоге из 1907. српска држава се помиње као „свесрпски стожер“, док се у спољној политици жели „ослобођење и уједињење осталих делова Српства“.77 Привредно­демократска странка је 1914. била за то да се „између раскомаданих делова Српства што више развијају узајамни национални осећаји, потребни за опстанак и напредовање нашег племена“.78 Српска конзервативна странка је 1914. године обећала да ће „водити [...] рачуна о интересима српског народа“.79 Једино су самосталци 1905. године тражили „да се гаји дух југословенске заједнице“80 – шта год то значило. Сви ти програми били су актуелни и у време Првог светског рата, а у њима нико ни речи о Југословенима, Хрватима, Словенцима или прављењу вишенационалне државе. Драгослав Јанковић за те програме каже да су 68 Односи са Бугарима и Бугарском и у Начертанију имају посебан значај. 69 В. Крестић, Р. Љушић, Српска напредна странка: Програм, нав. дело, 107–110. 70 Програм Напредне странке, исто, 183–188. 71 Начела Српске напредне странке, исто, 335–345. 72 Програм Народно‐либералне странке, исто, 121–126. 73 Програм Народно‐либералне странке, исто, 171–181. 74 Програм Демократске странке, исто, 127–129. 75 Програм Самосталне радикалне странке, исто, 243–246. 76 Самостална радикална странка: Начела, Програм, Статут, исто, 317–330. 77 Програм Српске народне сељачке слоге, исто, 347–371. 78 Програм Привредно‐демократске странке, исто, 479–491. 79 Програм Српске конзервативне странке, исто, 493–496. 80 Самостална радикална странка: Начела, Програм, Статут, исто, 317–330. 25 Горан Милорадовић „неодређени“ и „недоречени“ да би се избегло сукобљавање са Аустроугарском. Зато он покушава да нађе „стварну националну оријентацију српских влада у пракси“.81 Насупрот прокламованог српског уједињења Јанковић истиче „југословенски национални покрет“, односно активности омладине окупљене око удружења и листа Словенски југ, као и бројне конгресе, конференције и културне приредбе који су организовани уз учешће Јужних Словена из Аустоугарске.82 Међутим, како Јанковић и сам примећује, талас југословенског ентузијазма, који је почетком 20. века захватио образоване младе идеалисте, био је пресечен Првим светским ратом. Политички ефекат напада на Србију, са којим се у Бечу рачунало, било је драматично удаљавање Србијанаца од Јужних Словена из Хабзбуршке монархије. Рат је „изазвао или појачао појаве националистичких страсти и национални антагонизам довео чак до степена анималног“.83 Једним потезом збрисан је вишегодишњи труд омладинаца и интелектуалаца. Југословенски одбор и његови програми уједињења Таква су била стремљења политичких партија у Србији, пре свих радикала. Поставља се питање каква су била идеолошка схватања и политичке тежње чланова Југословенског одбора?84 Шта су им били циљеви? Колико су и какви су они били Југословени? Колико су међусобно били сагласни? Анте Трумбић (Сплит, 1864 – Загреб, 1938), адвокат и политичар. Идеолошки припадао праваштву, од 1894. године залагао се за уједињење више струја у једну Странку права у Далмацији, у којој је потом постао вођа. Од 1903. године учествовао је у стварању хрватско­српске коалиције, а 1905. године у формирању Хрватске странке.85 Приликом оснивања Југословенског одбора у Паризу, 30. априла 1915. године, изабран је за његовог председника, док „функције потпредсједника, тајника и благајника нису подијељене. Рад Југославенског одбора био је ‘усредоточен у предсједнику’, који је имао право јавно наступати без знања осталих чланова.“86 Према Богумилу Вошњаку „Трумбић je био убеђен да тај 81 Д. Јанковић, Србија и југословенско питање 1914–1915. године, 30. Курзив Јанковићев. 82 Исто, 36–41. 83 Исто, 516–517. 84 Видети списак 24 члана Југословенског одбора према књизи Богумила Вошњака. Списак Миладе Паулове је непотпун. Особе које су у Одбору биле неко креће време, као Стојан Протић током 1917, нису узете у обзир при овој анализи. B. Vošnjak, Jugoslovanski odbor v Londonu (Ob 25 letnici nastanka), Sreska organizacija Saveza ratnih dobrovoljaca Kraljevine Jugoslavije v Ljubljani, Ljubljana 1940, 9–10; М. Paulova, нав. дело, 73. 85 D. Šepić, Trumbić, Ante, EJ, 8, Srbija–Ž, JLZ, Zagreb 1971, 382. Хрватска странка је идеолошки и кадровски била огранак правашког покрета, али је тада водила пројугословенску политику. 86 N. Machiedo Mladinić, Prilog proučavanju djelovanja Ivana Meštrovića u Jugoslavenskom odboru, Časopis za suvremenu povijest, god. 39, br. 1 (2007) 138. 26 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења прилично шаролики хор [тј. Одбор] треба да води ауторитативним методама.“87 Сукобио се са Пашићем око статуса и надлежности Југословенског одбора, начина државног уједињења и прикупљања добровољаца. У Краљевини СХС изабран је за министра иностраних послова 1918. године, а на мировној конференцији у Паризу био је Пашићев заменик. Тада није био страначки ангажован, а сарађивао је са правашима и напредњацима. У Загребу је 1924. године ушао у Хрватску заједницу, федералистичку и републиканску странку. На изборима 1925. године постао је народни посланик. Радићев улазак у владу сматрао је капитулацијом пред српском хегемонијом, па је основао противрадићевску Хрватску федералистичку сељачку странку, која није признавала Видовдански устав.88 Пред скупштинске изборе 1927. године створио је Хрватски блок с франковцима и био изабран на листи са Антом Павелићем (касније поглавником).89 Њих двојица су се временом све више међусобно приближавала. Истакнути усташа Еуген Дидо Кватерник писао је касније како је 1932. године „Трумбићева политичка еволуција већ [...] била довршена. Вратио се натраг идеалима своје младости.“90 Трумбић се 23. августа 1938. године у Палерму састао са Павелићем. Према Кватернику, „Др. Павелић је овако сажео Трумбићев програм: Израбити талијанску помоћ, да се ријешимо српске доминације. [...] Извјештаји из Загреба су једнако тако потврђивали, да је Трумбић солидаран с усташком борбеном политиком, и да су његови утисци са састанка у Палерму били најповољнији. [...] Трумбић сигурно није био усташа, гледајући усташтво као тоталитарну страначку организацију. Он је подупирао усташтво, јер је у њему видио испуњење свог ʻprogramme du combatʼ до максимума. Био је сигурно лојалан др. Мачеку и Х.С.С.­у. Држао је везу између обих полова хрватске политике у нади, да ће успоставити хрватску слогу у одсудном часу. Није му било суђено, да то проведе.“91 Франо Супило (Цавтат, 1870 – Лондон, 1917), новинар и политичар. Супило је био присталица Старчевићеве странке права, а касније Хрватске странке. Победа српско­аутономашке коалиције на општинским изборима у Дубровнику 1890. године подстакла је оснивање правашког листа Црвена Хрватска92, који је под Супиловим уредништвом требало да се супротстави „србијанској пропаганди“. Према Мирјани Грос, „Супилов крајњи циљ била је [...] самостална хрватска држава без Хабзбурговаца. Тај циљ и исконско праваштво Супило није изневјерио ни онда када је, заједно с Трумбићем, обликовао политику ʻновог курсаʼ, тј. југославенску струју и када је био на челу Хрватско­српске коалиције. [...] Супило је касније дошао до закључка да се хрватска државност може 87 B. Vošnjak, нав. дело, 10. 88 D. Šepić, Lj. Boban, Trumbić, Ante, EJ, 8, Srbija–Ž, JLZ, Zagreb 1971, 382–384. 89 Eugen Dido Kvaternik, Sjećanja i zapažanja 1925–1945. Prilozi za hrvatsku povijest, (uredio J. Jereb), „Starčević“, Zagreb 1995, 198–199. 90 Исто, 212. 91 Исто, 232–233. „Programme du combat“ – фр. борбени програм. 92 Име тих новина узето је према средњовековном Љетопису Попа Дукљанина, у коме се јужна Далмација, Херцеговина и Црна Гора називају Црвеном Хрватском. 27 Горан Милорадовић остварити само у јужнославенској заједници, при чему је Хрватска требала бити равноправан партнер Србији.“93 У спољној политици „Супило је прихваћао сједињење хрватских земаља на темељу програма из 1894, убрајајући у њих и Босну и Херцеговину и Словенију.“94 Од 1908. године Супилов циљ је да „учини из Хрватске привлачно средиште за све Јужне Славене у Монархији.“95 Боравећи у Русији 1915. године сазнао је за преговоре Антанте са Италијом и схватио да је то претња његовим циљевима. Зато је 30. септембра 1915. године британској влади поднео промеморију, према којој Србија „треба да спроведе такве унутрашње реформе које ће је претворити у ʻстјегоношу јединства Југославенаʼ, а ако то она не може или неће прихватити, онда нека се оснује самостална Хрватска у коју би ушле све оне југославенске земље Аустро­Угарске у којима би се већина изјаснила за уједињење с Хрватском.“96 Око начина уједињења и уређења будуће заједничке државе дошао је у оштар сукоб и са Пашићем и са Трумбићем, па је 5. јуна 1916. године напустио Југословенски одбор. Када је 1917. године схватио да Антанта преговара са Аустроугарском о сепаратном миру, пожелео је да се помири с Пашићем, па је поздравио Крфску декларацију.97 Али, времена за нову промену политике није било. Иво де Ђули (Giulli) (Дубровник, 1876 – Дубровник, 1957), привредник, адвокат, политичар и дипломатa. Уређивао је правашки лист Црвена Хрватска од 1905. до 1907. године. Припадао је Хрватској странци и блиско сарађивао са Супилом и Трумбићем. Он је 1916. године француском министарству иностраних послова уручио меморандум о хрватском питању. У Југословенском одбору једино се де Ђули потпуно слагао са Супилом, који је 1915. године рекао да унутрашње уређење будуће Југославије треба решити пре коначног уједи­ њења.98 Подржавао је Супила у захтеву да српска влада призна Југословенски одбор „једнакоправним фактором“.99 Од 1924. до 1945. године радио је у дипломатској служби Југославије у Анкари, Варшави и Јерусалиму.100 Јулије Газари (Julie Gazzari) (Сутиван на Брачу, 1865 – Загреб, 1934), адвокат и политичар. Његов брат Ремиђио (Remigio) кредитирао је Југословенски одбор приликом оснивања. Јулије Газари је учествовао у оснивању Југословенске демократске лиге у Паризу 1918. године. Лига је била краткотрајна и без утицаја, а према њеним „привременим правилима“, требало је да ради „на потпуном стапању Срба, Хрвата и Словенаца у културно­националну средину; да њиховом 93 M. Gross, Povijest pravaške ideologije, Institut za hrvatsku povjest, Zagreb 1973, 291. 94 Исто, 292. Тај програм је прихватао Аустроугарску као државни „оквир“. 95 M. Gross, Supilo, Frano, EJ, Tom 8, Srbija–Ž, JLZ, Zagreb 1971, 218. 96 D. Šepić, Supilo, Frano, EJ, Tom 8, Srbija–Ž, JLZ, Zagreb 1971, 218. 97 Исто, 219; M. Paulova, нав. дело, 201. 98 I. Perić, De Giulli, Ivo, Hrvatski biografski leksikon (HBL), III, Č–Đ, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“ (LZ „Miroslav Krleža“), Zagreb 1993, 253. 99 Н. Стојановић, Младост једног поколења, 295. 100 I. Perić, нав. дело, 253. 28 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења заједничком снагом развија југословенску културу, и да живот нове државе стави на чисто демократску основу.“101 То је блиско идеалу интегралног југословенства. Ипак, потпис испод таквих „правила“ не значи и њихово искрено усвајање.102 Према Сузани Лечек, Газари је био један „од твораца Женевског споразума, посљедњег покушаја ЈО да Пашићевој великосрпској политици супротстави начело равноправности и федерализма (6–9.1918). Год[ине] 1919–20. био је члан експертне етнографско­повијесне секције делегације Краљевине СХС за преговоре о границама на паришкој Мировној конференцији. Разочаран београдском политиком, повлачи се из политичког живота“.103 Миће (Михо) Мичић (Дубровник, 1883 – Дубровник, 1935), адвокат и политичар. Југословенски одбор га је послао у Јужну Америку да прикупља добровољце међу исељеницима, али је то обустављено углавном због спора између две концепције – Трумбићеве и Пашићеве. Трумбић је желео да се добровољци боре у посебној јединици, која би се звала „Јадранска“ или „Југословенска легија“, док је Пашић инсистирао да се они укључе у српску војску. У позадини спора може се назрети конкуренција два центра који претендују на улогу „Пијемонта“. Мичић је деловао у сагласју са Трумбићем, тврдећи да су му неки добровољци потребнији у Јужној Америци него у Европи.104 Председник Одбора имао је поверења у Мичића и Газарија, којима је поверавао финансијске послове.105 Трумбић је Мичића обавештавао и о осетљивим темама, попут свог неслагања са Пашићем и српском владом.106 Једном приликом му је писао и о предлогу да се уништи записник са седнице Одбора, који није био у складу са оним што је било речено Стојану Протићу.107 После рата Мичић је био сенатор и градоначелник Дубровника.108 101 М. Радојевић, Научник и политика. Политичка биографија Божидара В. Марковића (1874–1946), Филозофски факултет, Београд 2007, 304–305. 102 Трумбић није био поборник интегралног југословенства, али је био суоснивач Југословенске демократске лиге и потписник њених „привремених правила“. Списак свих потписника у: М. Радојевић, Научник и политика, 307. 103 S. Leček, Gazzari, Julije, HBL, III, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 1993, 627. 104 Видети: M. Paulova, нав. дело, 93, 96, 100–103, 195–200, 229, 257–272. Одговорност за неуспех прикупљања добровољаца у Јужној Америци Паулова приписује Пашићу и српској влади. Исто, 270, 272. 105 B. Vošnjak, нав. дело, 10. 106 То се види из њихове преписке: НБС, ФМКРА. Трумбићева писама Мичићу 1917–1923. 107 Видети: НБС, ФМКРА, П1318/2. Трумбић из Кана Мичићу, 17. II 1917. Трумбић пише како му де Ђули „предлаже да се уништи записник, јер да би се радило о ʻнеспоразумуʼ. Ја не одговарам, али о записнику не могу прије него чујем господу која су на сједници била. Што ви мислите? Није ствар од важности кад ми де Ђули пише да није мислио на федерализам. Било би једино то што смо саопћили Стојану [Протићу].“ 108 Култура Срба у Дубровнику 1790–2010. Из Ризница српске православне Цркве Светог Благовештења, (прир. Г. Спаић, Ј. Рељић, М. Перишић), Архив Србије, Београд/Српска православна црквена општина у Дубровнику, Дубровник 2017, 230. 29 Горан Милорадовић Нико Гршковић (Врбник на Крку, 1863 – Њујорк, 1949), римокатолички теолог, свештеник, новинар и политичар. Био је члан Старчевићеве Странке права, у којој је уређивао страначки дневник Хрват. Због политичких сукоба иселио се у САД 1901. године. Тамо је до 1904. године уређивао и издавао лист Хрватска слобода, а потом дневник Хрватски свијет (од 1917. Југославенски свијет, а од 1921. Свијет). Истицао се у борби против Аустроугарске и за уједињење јужнословенских народа. Са Бјанкинијем и Пупином је организовао два конгреса исељеника у САД. Према неким истраживањима он је „[п]о увјерењу био [...] републиканац и федералиста, те изражавао резерве према Крфској декларацији. Разочаран побједом великосрпских идеја у стварању нове државе, прелази у трајну опозицију према Југославији и њезиним режимима.“109 Јосип Једловски (Jedlowski, Jedlovski, Jedlovsky, Jedlowsky) (Котор, 1884 – Прчањ, 1966), адвокат, публициста и политичар. Када је живео у Трсту заузимао се за културно и просветно јачање хрватске заједнице тршћанског краја и њено политичко повезивање са словеначком и српском. У Југословенском одбору био је близак Хинковићу „који се у добровољачком питању држао много попу­ стљивије према [српској] влади, неголи остали чланови Одбора.“110 У новембру 1916. године је са Хинковићем, а без знања Трумбића и Одбора, издао проглас којим се добровољци из прекоморских земаља позивају у српску војску (The Southern Slav Bulletin, Лондон 2/1916, бр. 24). Једловски је због тога морао да напусти Одбор, а Хинковић место потпредседника.111 После рата његова „критика Антантина занемаривања народноснога начела у одређивању западних граница Краљевине СХС развила се у осуду централистичких и великосрпских значајки нове државе.“112 Према неким недовољно провереним подацима, крајем 1930­ их био је члан пронемачке националсоцијалистике организације Хрватски народни покрет, због чега је кажњаван 1942. и 1946. године.113 Анте Мандић (Трст, 1881 – Ловран, 1959), адвокат и политичар. Као представник Југословенског одбора у Петрограду учествовао је у организовању добровољачких одреда у Русији 1915. године. Између два рата живео је у Опатији (тада у Италији) и Београду. После капитулације Италије 1943. године приступио је Народноослободилачком покрету (НОП), где је изабран за члана Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) и члана Председништва другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ). Од 1944. године био је председник Обласног 109 S. Ljubljanović, Gršković, Niko, HBL, V, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 2002, 246. 110 A. Mandić, Fragmenti, 42. Наведено према: F. Hameršak, Josip Jedlowski – životopis (s bilješkama za transnacionalnu povijest jedne građanske obitelji), Časopis za suvremenu povijest, vol. 37, no. 1 (2005) 110. 111 F. Hameršak, Josip Jedlowski – životopis, 110–111. 112 F. Hameršak, Jedlowski, Josip (Jedlovski, Jedlovsky, Jedlowsky), HBL, VI, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 2005, 376. 113 Исто; F. Hameršak, Josip Jedlowski – životopis, 121–122. 30 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења одбора јединственог народноослободилачког фронта Истре и Комисије за ратне злочине Хрватске. Од марта до новембра 1945. године био је члан Краљевског намесништва основаног у оквиру Споразума Тито–Шубашић. Према неким подацима био је масон.114 Љубомир Љубо Леонтић (Студенци код Имотског, 1887 – Загреб, 1973), адвокат и политичар. Наводно је и пре рата познавао Николу Пашића и Драгутина Димитријевића Аписа.115 У Прагу је 1914. године издавао часопис Југославија, у духу интегралног југословенства. Припадао је националистичкој омладини и био један од аутора њеног програма уједињења. Током рата учествовао је у покушају стварања добровољачке „Јадранске легије“. После рата се залагао за „потпуно уједињење“ Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1923. године био је председник директоријума Организације југословенских националиста (ОРЈУНА). После рата био је у руководству Самосталне демократске странке и члан масонске ложе „Правда“.116 Током италијанске окупације интерниран је на Липарима, а после капитулације Италије 1943. године придружио се НОП­у. Изабран је за члана ЗАВНОХ­а и Председништва Другог заседања АВНОЈ­а 1943. године. После рата био је подсекретар у Министарству иностраних послова, амбасадор Југославије у Лондону и члан њених делегација на мировним конференцијама и у Уједињеним нацијама од 1945. до 1948. године.117 Хинко Хинковић (Mozer, Mozes; Heinrich) (Виница код Вараждина, 1854 – Загреб, 1929), адвокат, публициста и политичар. Члан Странке права, током 1879–1880. године био је уредник правашког гласила Слобода у Сушаку и посланик у Хрватском сабору. У чланку Fiat lux заговарао је „народно јединство“ на тај начин „да се Срби у хрватским земљама у генетичком и културном смислу сматрају народом, али да у политичком погледу буду Хрвати, тј. носитељи хрватске државности заједно с Хрватима, а не помагачи ширења српске државе на хрватскоме подручју.“118 У чланку Et lux facta est заговарао је јединство и са Словенцима, где је зажалио „што се многи Хрвати, ʻу доброј вјериʼ називају Срби и Словенци али се надао да ће они и по осјећају ʻспознатиʼ да су Хрвати, као што то јесу по домовини и по језику.“119 Сукобио се с правашким вођством и 1886. године иступио из странке. Од 1907. године припадао је масонској ложи „Љубав ближњег“ у Загребу.120 На загребачком Велеиздајничком процесу 1909. године 114 Mandić, Ante, EJ, 6, Maklj–Put, JLZ, Zagreb 1965, 7; С. Божић, Мандић, Анте, Српски биографски речник (СБР), 5, Кв–Мао, Матица српска, Нови Сад 2011, 819. 115 М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, 317. 116 I. Mužić, Masonstvo u Hrvata (Masoni i Jugoslavija), Crkva u svijetu, Split 1983, 94, 307; S. Matković, Leontić, Ljubo (Ljubomir), HBL, VIII, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 2013, 633–634. 117 M. Protega, Leontić, Ljubo, EJ, 5, Jugos–Mak, LZ FNRJ, Zagreb 1962, 514. 118 Наведено према: M. Gross, Izvorno pravaštvo, 376. 119 Наведено према: исто, 377. 120 Masonerija u Hrvatskoj, Moderna socijalna kronika, god. III, sv. 26 (Zagreb, studeni 1936) 30. Без имена aутора. Публикација Хрватског католичког академског друштва „Домагој", штампа Надбискупска тискара у Загребу; I. Mužić, нав. дело, 73, 74, 171, 173­175, 177, 205, 213. 31 Горан Милорадовић био је главни бранилац оптужених Срба. Током рата, „Велики оријент Србије у избјеглиштву подијелио му је високи 33. ступањ ради лакшег приступа утјецајним западноеуропским слободним зидарима, а и онима у САД.“121 Посредством српског масона Саве Петровића добио је приступ у француске ложе, где је марта 1917. године држао предавања против Аустроугарске, о тежњи Хрвата и Срба да се уједине и о Лондонском уговору.122 Учествовао је на Крфској конференцији 1917. године.123 У Америци „води цијели низ акција на своју руку и тако долази, 1918. у сукоб с Југославенским одбором, а поприлици у исто вријеме, као републиканац и противник централистичких тенденција Н. Пашића, и у сукоб с Пашићем и осталим представницима централизма и унитаристичког југославенства, залажући се за федеративни принцип уређења Југославије.“124 Упркос свему томе, постоји мишљење да је у Југословенском одбору Хинковић био „ближе српским круговима него Трумбић, а уз то према [српској] влади мање резервиран.“125 Милан Марјановић (Кастав, 1879 – Загреб, 1955), публициста, књижевник, новинар, филмски редитељ и политичар.126 На Супилов наговор преузео је уређивање правашког листа Црвена Хрватска (1903–1904), а писао је и за Нови лист, Обзор, Покрет, Звоно, Слобода, Југ и др. Био је члан масонске ложе „Иван гроф Драшковић“ у Загребу.127 Током Првог балканског рата отишао је у Србију и радио у њеном Пресбироу. Тада је „ступио у везу с ʻНародном одбраномʼ и развио се у једног од најгорљивијих присташа мисли југославенског уједињења око Србије као ʻПијемонтаʼ.128 У Ријеци је 1913. године објавио књигу о југословенству Народ који настаје.129 Вратио се у Загреб и 1914. године покренуо часопис Књижевне новости који је, према Крлежином мишљењу, финансирала влада Србије, а штампала књижара Ђуре Трбојевића.130 Учествовао је у издавању 121 M. Švab Hinković, Hinko (Mozer, Mozes; Heinrich), HBL, V, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 2002, 575–577. 122 Masonerija u Hrvatskoj, 14. 123 Hinković, Hinko, EJ, 4, Hil–Jugos, LZ FNRJ, Zagreb 1960, 4. 124 Исто. 125 M. Paulova, нав. дело, 240–241. 126 Б. Симић, Марјановић, Милан, СБР, 6, Матица српска, Нови Сад 2014, 111–112. 127 I. Mužić, нав. дело, 61, 94, 149, 163, 217­218, 242, 305; E. Dubrović, Čudesni Milan Marjanović, katalog izložbe (23. V ­23. VI 2019), Muzej grada Rijeke, Rijeka 2019, [21]. Према другим ауторима припадао је ложи „Љубав ближњег". Видети: Masonerija u Hrvatskoj, 31. 128 D. Šepić, Jugoslavenski pokret i Milan Marjanović 1901–1919, Zbornik Historijskog instituta Jugoslavenske akademije, vol. 3 (1960) 539. 129 M. Marjanović, Narod koji nastaje, Knjižara Đure Trbojevića, Rijeka 1913. 130 M. Krleža, Marginalije: 1000 izabranih komentara o tekstovima za enciklopedije JLZ, (prir. V. Bogišić), Službeni glasnik, Beograd 2011, 450–451. Крлежа је у том часопису штампао своја прва дела, али га то није спречило да касније напише како оно што је Марјановић радио „није имало никакве везе са књижевношћу, него са етатистичком пропагандом разних фондова, час Пашићевог, а час Мештровићевог, итд.“ (Исто). 32 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења The Southern Slav Bulletin Југословенског одбора. Био је члан делегације на мировној конференцији у Паризу 1919–1920. године. Према Енциклопедији Југославије Марјановић је са „либерално­напредњачких националистичких позиција“ у првом периоду свог политичког деловања током емиграције и после рата прешао „у службу великосрпских хегемониста и двора, пропагирајући њихове реакционарне унитаристичке концепције.“131 Од 1929. до 1933. године Марјановић је био први шеф Централног пресбироа Министарског савета у Београду. Од 1942. до 1944. године био је затворен у италијанским логорима, а потом се прикључио НОП­у. Од 1945. радио је у Институту за инострана питања при Министарству иностраних послова у Београду, 1947. је прешао на новоосновани Историјски институт Српске академије наука и уметности, а 1951. године изабран је за редовног члана Југославенске академије знаности и умјетности.132 Миливој Јамбришак (Загреб, 1878 – Влашић, 1943), лекар и политичар. Ступио у српску војску као добровољац у Првом балканском рату. У Првом светском рату био је заробљен као аустроугарски војник у Русији, где је ступио у Прву српску добровољачку дивизију. Током 1916–1917. године као делегат Југословенског одбора делује при Добровољачком корпусу СХС у Русији. Септембра 1943. године приступио је НОП­у, где је постао члан Председништва ЗАВНОХ­а и повереник за народно здравље Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ).133 Ћиро Каменаровић (Kamenarovitch; Ćiril, Cyril) (Марсељ, 1879 – Даниловград, 1944), привредник и политичар. Од 1900. године био је секретар министарства финансија Кнежевине Црне Горе, а од 1907. године радио је у тршћанској Јадранској банци. Према Милади Пауловој, Каменаровић се Југословенском одбору придружио у лето 1915. године као „нејавни члан“.134 Те године Одбор га је послао у Ниш да у сарадњи са српском владом оснује „самосталне југославенске добровољачке постројбе“. Не успевши, напустио је Одбор. Крајем 1915. године боравио је у Албанији као члан Британске јадранске мисије, а потом је служио у црногорској војсци. После њеног пораза 1916. године био је у Паризу начелник у Министарству унутрашњих послова Краљевине Црне Горе.135 Према сећањима генерала Милана Недића, у Медови се јануара 1916. појавио „резервни аустријски официр Каменаревић“ [тако!] и „показао стално интересовање за покрете наше војске, њено бројно стање, наше будуће намере. Ове податке прикупљао је безобзирно.“136 У тој књизи помињу се „аустријски 131 M. Ujević, Marjanović, Milan, EJ, 6, Maklj–Put, JLZ, Zagreb 1965, 20. 132 E. Dubrović, нав. дело, [26, 30–32]. 133 M. Demetrović, Jambrišak, Milivoj, EJ, 4, Hil–Jugos, LZ FNRJ, Zagreb 1960, 455. 134 M. Paulova, нав. дело, 73. Паулова није објаснила шта значи „нејавни члан“ и због чега је он имао тај статус. 135 D. Mujadžević, Kamenarović, Ćiro, HBL, VII, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 2009, 7–8. 136 М. Недић, Српска војска на албанској Голготи, Министарство војске и морнарице, Београд 1937, 213. 33 Горан Милорадовић агенти“, те „шпијуни и непријатељи и Србије и Црне Горе“.137 Милан Недић и британски адмирал Трубриџ безуспешно су покушавали да ухапсе Каменаровића, који је те оптужбe касније оспоравао у својој брошури.138 После рата бавио се предузетништвом, а за градоначелника Котора изабран је 1938. године. Убили су га четници Павла Ђуришића почетком 1944. године.139 Према усташким изворима, убијен је зато што „је сурађивао са црогорским националистима, те се није хтио покорити четничкој власти у Црној Гори. Убојице су на љешини Каменаровића ставили цедуљу на коју су написали ʻНасуђени Титов министарʼ желећи га тако приказати као партизана и оправдати своје злодјело.“140 Усташе су тврдиле да је разлог Каменаровићевог убиства брошура којом је он, по њима, „оповргао све његове [Недићеве] клевете на штету Црне Горе“.141 Међутим, неки бивши чланови Југословенског одбора су до тада заиста постали „Титови министри“. Ако се узме у обзир борба поборника супротстављених идеологија, која се разбуктала током рата, онда су Каменаровића четници могли видети и као представника конкурентске идеологије – праваштва. Најзад, четничка порука на Каменаровићевом телу није била никакво „оправдање“, него претња његовим истомишљеницима. С обзиром на ову биографију, податак да је аустроугарско министарство иностраних послова имало „свог дојавника“ у Југословенском одбору не изненађује.142 Ко је то био – остаје да се види. Иван Мештровић (Врпоље, 1883 – Саут Бенд, САД, 1962), вајар и архитекта. Одрастао у Отавицама у Далмацији, одакле су му родитељи. Неке енциклопедије наводе да је Мештровић у младости израдио ликове хрватских великана Јелачића, Штросмајера и Рачког.143 Крлежа је тврдио да је он направио и један Старчевићев портрет, додавши: „Старчевићанство је онда у Далмацији цвјетало још од Павлиновићевих дана, и сви су наши далматински корифеји почели своју каријеру као старчевићанци (Супило–Трумбић, Тресић Павичић, па чак и – Милан Беговић).“144 Пред Први светски рат Мештровић је од српске владе 137 Исто, 197, 213–214. 138 Видети: Ћ. Каменаровић, Клевете и хисторијске неистине у књизи Милана Ђ. Недића, армијског ђенерала »Српска војска на албанској Голготи«, издање Ћ. Каменаровића, Котор 1938. 139 D. Mujadžević, нав. дело, 8. 140 Vanjsko‐politički pregled br. 5, 8.VII 1944 (Војни архив, НДХ, Кут. 265, Бр. рег. 56/1­1). Наведено према: B. Krizman, Ustaše i Treći Reich, 2, Globus, Zagreb 1983, 40. 141 Исто. Најважнију Недићеву оптужбу – за шпијунажу – усташе нису помињале. 142 I. Pederin, нав. дело, 164. То је утврђено на аустроугарској дипломатској грађи. Веза је био генерални конзул Аустроугарске у Цириху који је извештаје слао у Беч министру иностраних послова И. фон Буриану. И Поточњак је сумњичен да је аустроугарски агент: I. Mužić, нав. дело, 184. 143 A. Schneider, Meštrović, Ivan, NE SHS, II, I–M, BZ, Zagreb 1925–1929, 863; Meštrović, Ivan, EJ, 6, Maklj–Put, JLZ, Zagreb 1965, 79. Чланак је непотписан, али по његовој интонацији рекло би се да је Крлежин. 144 M. Krleža, Marginalije, 467. 34 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења добио прилику да излаже на Бијеналу у Венецији, поставши касније државни уметник и промотер „Видовданске идеологије“.145 Никола Стојановић је Мештровића сматрао јединим „интегралним Југословеном“ у Југословенском одбору.146 У Енциклопедији Југославије наглашава се „како је у емиграцији 1914– 18, за тешких политичких борби у принципијелном питању будућег државног уједињења које је Франо Супило водио у оквиру Југославенског одбора за федерализам, остао досљедно пасиван, као што није слиједио ни Анту Трумбића када је овај гласао против Видовданског устава (1921). Шестојануарску диктатуру (1929) поздравио је, међутим, на челу поклонствене бакљаде краљу, са лампионом у руци“.147 Био је члан масонске ложе „Максимилијан Врховац“ у Загребу.148 Током Другог светског рата емигрирао је у Италију, а 1942. године поново излагао на Венецијанском бијеналу. Наводно је тада желео „помоћи промоцији младе хрватске државе из умјетничких и домољубних разлога. Рецентној политици (особито огорчен на А. Павелића због тога што је Далмацију дао Италији) није желио служити“.149 После рата се одселио у Америку и променио своје ставове о Југославији, пружајући подршку „снагама које су радиле на формирању независне хрватске државе.“150 У Југославију је поново дошао само једном, 1959. године, да посети надбискупа Степинца у притвору. Тада је провео недељу дана са председником Титом на Брионима.151 Франко Поточњак (Нови Винодолски, 1862 – Загреб, 1932), адвокат, публицистa и политичар. Током 1896–1897. године у Загребу је уређивао лист Хрватска домовина, гласило Странке права. У саборским говорима и чланцима у листу Слобода он је са правашких позиција критиковао клерикализам у Хрватској, крећући се ка политици хрватско­српске коалиције.152 Био је члан масонске ложе „Љубав ближњег“ у Загребу.153 Учествовао је у организовању исељеничког конгреса у Чикагу 1915. године, где је тражено уједињење Хрвата, Срба и Словенаца из Аустроугарске са Србијом. Августа 1915. године предао је председнику српске владе Пашићу меморандум о централистичком и унитаристичком уређењу будуће заједничке државе. Сукобио се прво с Трумбићем који је политику Одбора водио мимо Поточњака, а потом и са Супилом 145 M. Krleža, Ivan Meštrović vjeruje u boga, Deset krvavih godina i drugi politički eseji, Zora, Zagreb 1957, 293–322. 146 Д. Мастиловић, Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије (1918–1941), докторска дисертација, Филозофски факултет, Београд 2013, 112. 147 Meštrović, Ivan, EJ, 79. 148 I. Mužić, нав. дело, 171, 303; С. Божић, С. Чупић, Мештровић, Иван, СБР, 6, Мар–Миш, Матица српска, Нови Сад 2014, 394. 149 B. Rauter­Plančić, Meštrović, Ivan, Tko je tko u NDH. Hrvatska 1941–1945., Minerva, Zagreb 1997, 267. 150 С. Божић, С. Чупић, нав. дело, 394. 151 Исто, 393. 152 F. Potočnjak, Pogledi na klerikalizam u Hrvatskoj, Vitomir Korać, Budimpešta 1903. 153 Masonerija u Hrvatskoj, 31; I. Mužić, нав. дело, 61, 64, 71, 171, 173, 205. 35 Горан Милорадовић због његовог става око уједињења. Учествовао је у оснивању добровољачких одреда у Одеси 1916. године, где је уређивао лист Словенски југ. На Пашићев позив учествовао је у раду Крфске конференције и при доношењу декларације. Залагао се за унитаризам и централизам.154 После рата био је подбан у земаљској влади Хрватске и Славоније, а 1922–1924. државни саветник.155 Анте Бјанкини (Стари Град на Хвару 1860 – Чикаго, 1934), лекар и политичар. Емигрирао је 1898. године у САД и као хирург остварио запажену каријеру. Развио је и политичку активност међу исељеницима, нарочито од 1914. до 1920. године, када се залагао за ослобођење Јужних Словена из Аустроугарске и њихово уједињење у заједничкој држави. Изабран је за председника Југословенског народног одбора 1915. године, а потом и за председника Југословенског народног већа у Вашингтону. Издавао је лист Хрватска застава (1914–1916), а потом и Југославенска застава (1917–1918). Организовао је прикупљање и слање добровољаца на Солунски фронт.156 Динко Тринајстић (Врбник на Крку, 1858 – Цриквеница 1939), адвокат и политичар. Сматра се да је био „присташа Странке права, али под јаким утјецајем штросмајеровца Д[инка] Витезића“.157 Био је посланик у Истарском сабору. У Југословенском одбору је, после Трумбића, био једно краће време председник. Заступао је помирљиву линију, понекад се супротстављајући Супиловим самосталним иступима и нереалним захтевима. Боравио је на Крфу да би олакшао комуникацију са српском владом.158 После рата био је члан Привременог народног представништва (ПНП) Краљевине СХС.159 Никола Стојановић (Мостар, 1880 – Београд, 1964), адвокат, публициста и политичар. Објавио је 1902. године чланак Срби и Хрвати, у коме се расправља о томе који од та два народа има боље предиспозиције за улогу „Пијемонта“ Јужних Словена.160 Од 1910. године био је посланик у Сабору Босне и Херцеговине. Почетак Првог светског рата затекао га је у Србији, где је отишао на прославу Видовдана.161 Октобра 1914. године састао се са Николом Пашићем и с њим утврдио „правац рада до појединости“. У емиграцију је отишао у договору са Пашићем и био један од оснивача Југословенске демократске лиге. После рата био је члан делегације на Конференцији мира у Паризу и потпредседник Српског културног клуба 1937. године.162 Пред Други светски рат влада Душана 154 R. Lovrenčić, D. Šepić, Potočnjak, Franko, EJ, 6, Maklj–Put, JLZ, Zagreb 1965, 574–575. 155 Masonerija u Hrvatskoj, 18. 156 A. Stipčević­Despotović, Biankini, Ante, HBL, I, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 1983, 746–747. 157 P. Strčić, Trinajstić, Dinko, EJ, 8, Srbija–Ž, JLZ, Zagreb 1971, 370. 158 Н. Стојановић, Младост једног поколења, 210, 272, 303. 159 P. Strčić, нав. дело. 160 Н. С[тојановић], Срби и Хрвати, Српски књижевни гласник, књ.VII, бр. 1 (1.VIII 1902) 1149–1159. Чланак је тог августа објављен и у Загребачком Србобрану, а потом и у Новом Саду, као посебна књижица. Видети нап. 28. 161 Stojanović, Nikola, NE SHS, IV, S–Ž, BZ, Zagreb 1925–1929, 498. 162 М. Станић, Предговор, у: Н. Стојановић, Младост једног поколења, 5–6. 36 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења Симовића именовала га је за бана Врбаске бановине. Током рата био је члан илегалне организације Драже Михаиловића, уређивао четничке листове и био члан Централног националног комитета, саветодавног тела Равногорског покрета. Гестапо га је затварао у логор на Бањици и интернирао изван земље. После рата комунистичке власти су га осудиле на затворску казну и одузеле му имовину и грађанска права.163 Душан Васиљевић (Сарајево 1871 – Београд 1951), судија, адвокат и политичар. Један од оснивача српског културног друштва Просвјета у Сарајеву 1902. године. На почетку Првог светског рата отишао је у Србију, где је 1914. године са Стојановићем учествовао у раду групе политичара и интелектуалаца који су дефинисали ратне циљеве Србије, на основу којих је написана Нишка декларација.164 Са Пашићем је израдио упутства за оснивање Југословенског одбора и са Стојановићем отишао у Италију да успостави контакт са емигрантима из Аустроугарске. Учествовао је на Крфској и Женевској конференцији и био члан Југословенске демократске лиге.165 После рата био је члан руководства Демократске странке и посланик у ПНП Краљевине СХС. Потом је био члан Југословенске радикалне заједнице, а од 1938. године и сенатор. Уврштен је 1945. године у састав АВНОЈ­а, био је посланик Савезне скупштине и Народне скупштине Босне и Херцеговине.166 Михајло Пупин (Идвор, 1858 – Њујорк, 1935), физичар, професор универзитета и политичар. Био је генерални конзул Почасног конзулата Краљевине Србије у Њујорку.167 Борио се са подвојеношћу Срба у Америци који су били окупљени у два удружења, од којих је Српска слога из Њујорка подржавала свог председника Пупина, а Србобран из Питсбурга му чинио опозицију.168 Поред тога, постојала је међу Србима и подела за и против југословенске политике, а према Милади Пауловој Пупин је настојао да међу српским исељеницима у Америци истовремено води обе.169 То није нелогично, јер су током рата све могућности биле отворене, па је српска влада морала бити спремна на сваки развој догађаја. Енциклопедије настале у време Југославије не помињу Пупинов политички ангажман.170 Зато је Крлежа, коментаришући чланак о Пупину у Енциклопедији Југославије, написао: „Да се бавио и политиком, и то још радикалско­ројалистичком, то дакако, нисмо споменули.“171 163 Д. Мастиловић, нав. дело, 950–951. 164 А. Митровић, нав. дело, 147–148. 165 Б. Шимуновић­Бешлин, Васиљевић, Душан, СБР, 2, В–Г, Матица српска, Нови Сад 2006, 71. 166 Б. Шимуновић­Бешлин, нав. дело, 71. 167 Н. Стојановић, Младост једног поколења, 259. 168 M. Paulova, нав. дело, 68. 169 Исто, 242–243. 170 M. Popović, Pupin, Mihailo, NE SHS, III, N–R, BZ, Zagreb 1925–1929, 736; V. Popović, Pupin, Mihajlo, EJ, 6, Maklj–Put, JLZ, Zagreb 1965, 648–649. 171 M. Krleža, Marginalije, 542. 37 Горан Милорадовић Милан Сршкић (Београд, 1880 – Београд, 1937), адвокат и политичар. Живео је у Сарајеву и учествовао у борби за црквено­школску аутономију. Током Првог светског рата пребегао је у Русију, а потом прешао у Србију. Према Богумилу Вошњаку, „строго се држао смера Николе Пашића.“172 Од 1918. године био је члан ПНП краљевине СХС, народни посланик и министар у више влада, а два пута био је и председник владе Југославије. Био је члан главног одбора Народне радикалне странке, а као изразити монархиста учествовао и у спровођењу Шестојануарске диктатуре. Одвојивши се од радикала учествовао је у оснивању Југословенске националне странке (ЈНС).173 Вељко Петровић, (Сомбор, 1884 – Београд 1967), књижевник, новинар и политичар. Био је добровољац у српској војсци у Првом светском рату. У Југословенски одбор примљен је тек 1918. године, а после рата радио је у Министарству просвете и на другим дужностима у култури. Током Другог светског рата био је интерниран у логору на Бањици. После ослобођења добио је место управника Народног музеја у Београду.174 Јован Бањанин (Госпић, 1874 – Лондон, 1960), публициста и политичар. Један од вођа Српске самосталне странке, заступник у Хрватском сабору и члан делегације у Угарском сабору. На почетку Првог светског рата пребегао из аустроугарске војске у Србију. Био је један од оснивача Југословенске демократске лиге. У међуратном периоду био је члан Демократске странке, а потом ЈНС. Изабран је за министра у влади Душана Симовића и са њом је емигрирао у Лондон.175 Павле Поповић (Београд, 1868 – 1939), историчар књижевности, професор факултета. Никола Пашић је септембра 1915. године српском посланству у Лондону послао инструкције за Павла Поповића, Николаја Велимировића, Јована Жујовића и Николу Стојановића: „Има се предузети корак јасније да се паралише свачији штетан рад по интересе наше будуће државе. Треба ићи стрпљиво и до краја све аргументима и убеђивањем, старајући се да лица са идејом Супиловом остану усамљена.“176 У Лондону је Поповић уређивао билтен на енглеском језику и одржао бројна предавања о српском националном питању. Књигу Југословенска књижевност објавио је 1917. године.177 Богумил Вошњак (Цеље, 1882 – Вашингтон, 1959), правник, професор факултета, адвокат и политичар. Био је једини Словенац на Крфској конфе­ ренцији. После рата је учествовао на мировној конференцији у Паризу као 172 B. Vošnjak, нав. дело, 15. 173 M. Stojiljković, Srškić, Milan, EJ, 8, Srbija–Ž, JLZ, Zagreb 1971, 118. 174 V. Petrović, Petrović, Veljko, NE SHS, III, N–R, BZ, Zagreb 1925–1929, 459; V. Gligorić, Petrović, Veljko, EJ, 6, Maklj–Put, JLZ, Zagreb 1965, 490–491. 175 M. Gumhalter, Banjanin, Jovan, HBL, I, LZ „Miroslav Krleža“, Zagreb 1983, 427–428. 176 Депеша Н. Пашића посланику у Лондону М. Бошковићу, 6. IX 1915. Објављено у: Павле Поповић 1868–1939. У фондовима и збиркама Архива Србије, (прир. С. Соломун), Архив Србије, Београд 2018, 30–31. 177 V. Petrović, Popović, Pavle, NE SHS, III, N–R, BZ, Zagreb 1925–1929, 589–590. 38 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења генерални секретар делегације Краљевине СХС, потом је био посланик у Чехословачкој 1921–1923. године.178 „Као народни посланик уставотворне скупштине и члан њеног уставног одбора био је заговорник централизма и противник федерализма и покрајинског аутономизма на племенској основи.“179 Током Другог светског рата Вошњак се придружио Равногорском покрету Драже Михаиловића и био члан његовог Централног националног комитета, оставши веран својим убеђењима из младости.180 После рата емигрирао је у Америку. Нико Жупанич (Грибље на Купи, 1876 – Љубљана, 1961), етнолог, антрополог и политичар. На позив удружења националистичке омладине „Словенски југ“ 1907. године преселио се у Београд, 1908. је постао кустос Историјскo­ уметничког музеја, а 1914. године је премештен у Етнографски музеј. За време балканских ратова „бранио је пером у Бечу српски карактер Косова и право излаза Србије на море. Као добровољац на војној дужности у Нишу (1914) припремао је, споразумно са српском владом, акцију за ослобођење и присаједињење Словенаца. Његовим залагањем ушли су Словенци у владину декларацију у Нишу (децембра 1914) у програму ослобођења.“181 Био је члан делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу 1919–1920. године. После рата је приступио Народној радикалној странци, 1921. године је организовао њене одборе у Словенији, а 1924. је постао председник њеног обласног одбора.182 Густав Грегорин (Сежана, 1860 – Љубљана, 1942), адвокат и политичар. Био је суоснивач Јадранске банке у Трсту, а од 1911. године и посланик Бечког царевинског већа. После Првог светског рата био је члан делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Паризу. За време Шестојануарске диктатуре био је сенатор.183 Закључак Током 19. века Срби и Хрвати су развили две конкурентске државотворне идеологије које су претендовале на скоро исти простор и становништво: Начертаније Илије Гарашанина и праваштво Анте Старчевића. У време српско­ хрватских идеолошких полемика током друге половине 19. века нису постојале 178 M. Kos, Vošnjak, Bogumil, NE SHS, IV, S–Ž, BZ, Zagreb 1925–1929, 1148. 179 G. Kušej, Vošnjak, Bogumil, EJ, 8, Srbija–Ž, JLZ, Zagreb 1971, 532. 180 A. Gačić, Dr. Bogumil Vošnjak – politik in diplomat, doktorska disertacija, Filozofska fakulteta, Maribor 2014, 254. 181 S. Vurnik, Županić, Niko, NE SHS, IV, S–Ž, BZ, Zagreb 1925–1929, 1353. Пашић тада, очито, није видео Словенце као „Србо­Хрвате“. Југословенски програм заступали су самосталци (од 1919. демократе): М. Радојевић, Демократска странка и југословенска идеја, 10. 182 S. Vurnik, нав. дело. 183 L. Čermelj, Gregorin, Gustav, EJ, 3, Dip–Hid, LZ FNRJ, Zagreb 1958, 621. 39 Горан Милорадовић политичке околности које би омогућиле настанак југословенске државе. Та могућност појавила се тек избијањем рата 1914. године, али само уколико дође до распада Аустроугарске. Стварањем Југославије Срби и Хрвати су, у датим околностима, добили максимални могући обим спољашњих граница заједничке државе. Њено унутрашње уређење је од почетка било предмет спора и убрзо је прерасло у хроничну политичку борбу конкурентских концепата. Југославија је, поред осталог, била одговор Београда и Загреба на политику великих сила које су се двоумиле око очувања и растварања Аустроугарске, на немогућност међусобног разграничења Срба и Хрвата и на претензије суседа према њиховим рубним територијама. Али, заједничка држава је подразумевала да међусобна конкуренција остане по страни. Питање односа Срба и Хрвата било је важан део идеолошких схватања чланова српске владе и Југословенског одбора. Српску владу су чинили радикали, у чији спољнополитички програм је улазило и уједињење „свих Срба“ у једну државу. Зашто су онда учествовали у стварању Југославије, а не само проширене Србије? Андреј Шемјакин, који је изузетно пажљиво проучио Пашићеву идеологију, закључио је: „прагматизам непосредне власти веома га је брзо нагнао да се прилагођава. Између осталог, и идеолошки.“184 Због раскорака идеолошких поставки и реалних политичких околности јавила су се озбиљна колебања у односима српске владе и Југословенског одбора. Радикалска влада је осцилирала између „малог решења“ (уједињења Срба) и „великог решења“ (уједињења Срба, Хрвата и Словенаца). Прва варијанта долазила је у обзир у случају опстанка поражене Аустроугарске и уз подршку царске Русије, а друга само у случају дисолуције Двојне монархије. Победа Централних сила значила би губитак суверенитета Србије и Црне Горе. Југословенски одбор био је идеолошки мање компактан од српске владе. Ипак, могу се издвојити две основне концепције које су заступали његови чланови. Један круг чиниле су присталице схватања по коме би Хрватска била „Пијемонт“ уједињења, а други они који су у тој улози видели Србију. У Југословенском одбору била је изразито јака правашка струја. Најмање осморица његових најагилнијих чланова били су, у неком периоду свог политичког деловања, чланови једне или више правашких странака: Трумбић, Супило, де Ђули, Гршковић, Хинковић, Марјановић, Поточњак и Тринајстић. То не значи да и неки други, који овде нису побројани, нису симпатисали ту идеологију и личност Анте Старчевића. За наведену осморицу то је било несумњиво, па је ушло и у енциклопедије. Две најистакнутије политичке личности у Одбору били су Трумбић и Супило, који су Хрватску видели као центар уједињења на словенском југу и као доминантни чинилац будуће заједничке државе. Како то постићи – нису били сагласни. Политика коју су водили је, с обзиром на промењиве околности, осцилирала између „малог 184 А. Шемјакин, Идеологија Николе Пашића, 357. 40 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења решења“ (уједињења Хрвата, евентуално са Словенцима), „средњег решења“ (уједињења Јужних Словена из Аустроугарске), и „великог решења“ (уједињења Јужних Словена из Аустроугарске са Србијом и Црном Гором). При томе, те могућности су могле бити реализоване и у случају опстанка поражене Аустроугарске и у случају њеног распада, па чак, можда, и у случају њене победе. И сваки од тих резултата био би већи или мањи успех, с обзиром на стање у коме се налазила државност Хрватске на почетку Првог светског рата. То обиље могућности давало је већи маневарски простор хрватским политичарима у односу на онај који је имала српска влада, али је, истовремено, повећавало могућност међусобног неслагања две водеће личности – Трумбића и Супила. Изворно, Југословенски одбор не само да није био „југословенски“, он није био ни свехрватски, јер су његово језгро чинили Далматинци, Истрани и Бокељи забринути за судбину својих завичаја у околностима светског рата. Иницијатори су били Трумбић, Супило и Мештровић, којима су се придружили њихови земљаци де Ђули, Газари, Поточњак, Леонтић и Мичић. Бјанкини, кога је Одбор примио касније, такође је био Далматинац. Мандић, Тринајстић, Марјановић, Каменаровић, Гршковић и Једловски такође су били приморци, иако не из Далмације. Једино су Хинковић и Јамбришак били из континенталне Хрватске. Одређену склоност ка интегралном југословенству испољили су Марјановић, Леонтић и Мештровић. Шесторица слободних зидара185 Мандић, Леонтић, Хинковић, Марјановић, Поточњак и Мештровић, били су ближи политици српске владе него остали Хрвати у Одбору. Осим пасивизованог Мандића сви они су у међуратном периоду отворено подржавали владајући режим и имали запажене друштвене и политичке функције. Тројица од њих нашла су своје место и у комунистичкој номенклатури: Мандић, Леонтић и Марјановић. С друге стране, у оквиру Југословенског одбора налазио се и један број више или мање доследних присталица политике српске владе. Они су Одбору приступили по налогу председника српске владе Николе Пашића, учинивши то тело колико­толико „југословенским“. Истовремено, Пашић је преко њих могао донекле да утиче на политику Одбора. Први су се укључили Срби из Босне и Херцеговине Стојановић и Васиљевић, а потом Бањанин из Лике. Сршкић и Поповић били су Београђани. Банаћанин Пупин им је пришао касније, због свог утицаја на српске исељенике у Америци. Последњи је Одбору приступио Бачванин Петровић. И Словенце Вошњака и Жупанича у Одбор је упутио Никола Пашић, а Грегорин му је приступио независно од њих. Сва тројица Словенаца била су лојална Пашићу и спроводили су његову политику. У међуратној Југославији они су идеолошки и политички остали блиски радикалима и режиму, а Вошњак и касније. Упркос противречним тежњама и очигледним отпорима, крајем 1918. године проглашена је заједничка држава. Било је то обострано одустајање од посебних 185 Можда је било и других масона, али за шесторицу наведених има података у литератури. 41 Горан Милорадовић националних и државних програма Срба и Хрвата.186 Разлози су, што се српске стране тиче, били бројни: девастираност и депопулисаност Србије; проређеност њене војске; непристајање Антанте да пружи гаранције о опсегу обновљене Србије; Лондонски пакт и италијанске претензије на Балкану; револуција која је разорила силу­заштитницу Русију; отворено питање српског народа у Аустроугарској. Разлози Хрвата и Словенаца нису били мање озбиљни: забринутост одредбама Лондонског уговора и покретима италијанских трупа на Јадрану; статус поражене стране после рата и питање казне и репарација; непостојање ма какве оружане силе и расуло државних институција; непоседовање кредибилитета и међународног субјективитета. Представници трију народа су знали да ако наступе заједно, као Југословени, позивајући се на Вилсонових 14 тачака, могу на мировној конференцији претендовати на већу територију него ако наступе појединачно. Ипак, сви ти разлози можда не би били довољни за настанак Југославије да потреба за њом није постојала и код сила победница: нова држава била је елемент новог система безбедности у Европи. Значај идеолошких и политичких схватања чланова некадашњег Југословенског одбора није нестао ни касније. Део његових млађих чланова поживео је довољно дуго да допринесе настанку социјалистичке Југославије и легити­ мисању комунистичке власти. Чланови ЗАВНОХ­а постали су Анте Мандић и Миливој Јамбришак, који је био и члан његовог Президијума и Повереник за народно здравље у НКОЈ­у. Чланови Президијума АВНОЈ­а биле су, осим Јамбришака, и његове некадашње колеге из Југословенског одбора Љубо Леонтић, Анте Мандић и Душан Васиљевић. У социјалистичкој Југославији Леонтић је изградио каријеру у дипломатији, а Марјановић у науци. Новој власти пришао је и Вељко Петровић, поставши утицајан у култури. Бивши чланови Југословенског одбора који су током Другог светског рата подржавали политику југословенске владе у емиграцији нашли су се под ударом комунистичке власти: Никола Стојановић је доспео у затвор и лишен је грађанских права и имовине; Јован Бањанин и Богумил Вошњак су емигрирали. Да нису, вероватно би прошли као Стојановић. Идеолошка опредељеност и подвојеност, која се могла уочити у Југословенском одбору током Првог светског рата, утицала је на судбине његових некадашњих чланова и деценијама касније. Супротстављене амбиције два „Пијемонта“ остале су неиспуњене, а простор заједничке државе неинтегрисан. Ипак, промене унутрашњих граница Југославије после Другог светског рата показују главне тенденције и процесе 186 Током Крфске конференције Пашић је, према Б. Вошњаку, 17. јуна 1917. године, рекао: „Савезници неће изгубити храброст, међутим нашем се питању не би придавао такав значај, уколико не би било Русије. Бојим се да ће се морати направити компромис. Желимо, да се сви Југословени уједине. Треба пазити, да не покваримо своје односе са савезницима. Морамо бити солидарни, да буду ваши захтеви наши и наши ваши. Морамо наћи облик, који ће омогућити савезницима да нас задовоље“. Превод према: B. Vošnjak, нав. дело, 30. 42 „Пијемонт“ против „Пијемонта“: политичка борба Србије и Хрватске пре и током Првог светског рата за улогу центра државног уједињења приликом преуређења државе. Томе су, својим присуством у новим политичким органима, легитимитет дали и неки бивши припадници Југословенског одбора. Док је у Краљевини Југославији доминирала српска елита и њена идеолошка схватања изражена кроз централистичке тежње, у социјалистичкој федерацији је преовладала хрватска елита са својим идеолошким приоритетима израженим кроз принцип федерализма. Територија некадашње Краљевине Србије у социјалистичкој Југославији подељена је на две републике (Србија и Македонија) и једну покрајину (Косово и Метохија). Простор на коме су Срби живели у Хабзбуршкој монархији подељен је на четири републике (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија и Хрватска) и једну покрајину (Војводина). Српски етнички простор тиме је политички издељен за дуго времена, а на неким његовим деловима проглашене су нове нације. Словенија се конституисала као компактна државна целина. Црна Гора је обновила своју државност. Хрватској и Славонији припојене су Далмација, Истра, Барања и Међимурје, тако да је хрватски етнички простор умногоме интегрисан и централизован у односу на стање у коме се налазио пре Југославије. Између Хрватске и Србије остала је Босна и Херцеговина, као главни, али не и једини залог будућих сукоба. 43 Горан Милорадовић Goran Miloradović “PIEDMONT” VS. “PIEDMONT”: A POLITICAL STRUGGLE BETWEEN SERBIA AND CROATIA BEFORE AND DURING THE GREAT WAR FOR THE ROLEOF THE CENTRE OF STATE UNIFICATION Summary Several concepts of the state were formed among the South Slavs during the 19th century. Some of them materialised in the form of independent states (Serbia, Montenegro, Bulgaria), and some remained only as claims (Croatia, Serbian Vojvodina). During the First World War, Serbia (Serbian Government) and Croatia (Yugoslav Committee) tried to affirm their roles as the “Piedmont” (core) of the future national state which was supposed to gather historical regions populated by South Slavs. Serbia claimed the role of the “Piedmont” because of its recent success in establishing the state and the size of its territory. Croatian politicians considered Yugoslav ideology the most appropriate means for affirmation of the Croatian statehood, and uniting all the territories around Zagreb implied the ideology of the Croatian state law. Due to national and religious diversity, claims of the different neighbouring nations and states for the same territories, and the interests of the great powers, the formation of only one common state proved to be possible. However, there were numerous controversies within the borders of such state and the questions outnumbered solutions. The analysis has shown that all political parties in the Kingdom of Serbia, as well as the ruling People’s Radical Party, aimed at national unification, with Serbia as its “Piedmont”. From the other side, the Yugoslav Committee was divided into two parts – one part saw Croatia as the centre of the unification, while the other one saw Serbia in that role. There were at least eight members of the Committee whose backgrounds originated from the Croatian Party of Rights, which denied the Serbian nation and saw Croatia as the “Piedmont” of South Slavs. Among them were the leaders of the Yugoslav Committee – Trumbić and Supilo. The two existing opposite ideologies and politics were forced, owing to the circumstances of the First World War, to give up their aims and create a common state as a compromise. When the communists came to power in Yugoslavia, the Serbian concept of the unification was rejected and labelled as “hegemonistic”, while the Serbian ethnic territories were divided into five republics and two provinces. The Croatian concept of the unification was partly accomplished through the integration of Croatia as a national state. Bosnia and Herzegovina was created as a separate republic, thus being a potential source of the future conflicts. Keywords: Serbia, Croatia, state unification, First World War, Načertanije, Croatian state right, Yugoslavia. 44