Аргентина — Википедија

Аргентина — Википедија
Пређи на садржај
С Википедије, слободне енциклопедије
Аргентинска Република
República Argentina
шпански
Застава
Грб
Крилатица:
У слози и слободи
шп.
En Unión y Libertad
Химна:
Чујте, смртници!
шп.
Oid, Mortales!
Главни град
Буенос Ајрес
Службени језик
нема
дефакто
шпански
Владавина
Облик државе
Савезна република
Председник
Хавијер Милеј
Потпредседник
Викторија Виљаруел
Историја
Независност
1810
Географија
Површина
— укупно
2,766,890 ¹ km
— вода (%)
1,1
Становништво
2014
42.669.500
32
густина
14 ст./km
Привреда
Валута
аргентински пезос
— стоти део валуте
‍100 центи‍
Остале информације
Временска зона
UTC
-3
Интернет домен
‍.ar‍
Позивни број
+54
¹ Аргентина такође присваја 1.000.000 km²
Антарктика
Фолкландских Острва
Јужне Џорџије и Јужних Сендвичких острва
Део
серије
Прогресивизам
Историја
BLM
ECG
Етички покрет
Раднички покрет
Окупирајмо Вол стрит
Прогресивна ера
Реформа
Социјална хигијена
Покрет за независност Тајвана
YIMBY
Принципи
Директна демократија
Економски развој
Шире мере економског напретка
Родна равноправност
Побољшање човека
Права староседелаца
Интерсекционалност
Теологија ослобођења
Метафизика
Мањинска права
ЛГБТ права
Мултикултурализам
Модернизам
Пост
Морални универзализам
Напредак
Филозофија напретка
Прогресивно образовање
У Латинској Америци
Прогресивни стек
Прогресивни национализам
Прогресивно опорезивање
Религијски либерализам
Репарације за ропство
У САД
Научни менаџмент
Научни напредак
Друштвена промена
Социјални конструктивизам
Социјална правда
Ратник социјалне правде
Друштвена организација
Друштвени напредак
Списак земаља
Синдикализам солидарности
Стратешки есенцијализам
Одрживи дизајн
Еугеника
Еколошки инжењеринг
Одрживи развој
Држава благостања
Женско право гласа
Демократија на радном месту
Права младих
Идеолошке варијанте
Капиталистички
Конфучијански
Конзервативни
Економски
Либерални
Реалистички
Социјалистички
Техно
Интелектуалци
Абот (Идит)
Адамс
Ален
Алински
Андерсон
Аџаму Икс
Бенедикт
Бенџамин
Бен-Моше
Бевериџ
Блек
Блеквел
Борнстин
Бранд
Брандајс
Брекинриџ
Батлер
Карпентер
де Кондорсе
Корнел
Дејвис (Мајк)
Дјуи
Даглас (Кели)
Даглас (Вилијам)
Ду Бојс
Дајсон
Елис
Фредриксон
Фридан
Гилмор
Хамондс
Хасан
Хелмс
Хиршфелд
хукс
Џефрис
Кахане
Каренга
Келер
Кенди
Кинг
Макинтош
Меријам
Мајерс
Милс
Мур
Оустлер
Островски
Пејнтер
Патерсон
Пелед-Елханан
Перез
Рајх (Вилхелм)
Робертс
Ротстајн
Саини
Сангер
Сус
Шо
Стенли
Стајн
Су
Толбер
Валија
Велсинг
Вест
Видон
Вајлдерсон III
Вонг (Џошуа)
Зубоф
Политичари
Албанизи
Андерсон
Ардерн
Ататурк
Атли
Буто
Борић
Брант
Батлер
Брајан
Куза
Ђинђић
Дрес
ФДР
Хесел
Хонтиверос
Хантер
Имамоглу
Ла Фолет
Лај
Лејтон
ЛБЏ
Лула
Љу
Менли
Мандела
Мотли
Мурајама
Нехру
Нортон
Обрадор
Петро
Санчез
Сандерс
Цај
Ворен
Јамамото
Запатеро
Организације
Фондација Амадеу Антонио
ACLU
ASHA
BLMGNF
CGS
Бренан центар за правду
Боја промене
Савез за демократију
Центар за људска права Ела Бејкер
Комисија за једнакост и људска права
ENAR
Фабијанско друштво
Коефицијенти
FIRM
Фондација Форд
Хуманитарна лига
ILGA
InCAR
IPPA
Фондација Макартур
Покрет за црне животе
Нико није илегалан
NWRO
Нови SDS
OSF
Наша револуција
PFAW
Прогресивна алијанса
Прогресивна интернационала
Прогресивна лига
Прогресивна већина
Прогрес сада
Црвени бљесак
RWJF
SftP
Фондација Тајдс
Регионалне варијанте
Азија
Турска
Еџевитизам
Кемализам
Јапан
Јужна Кореја
Тајван
Латинска Америка
Аргентина
Кирхнеризам
Бразил
Лулизам
Северна Америка
Сједињене Државе
Модерни либерализам
Сандерсизам
Повезане теме
Акцелерационизам
Комунитаријанизам
Контракултура 1960-их
Критичка теорија
Демократски капитализам
Демократски социјализам
Црвено-зелени савез
Леви либертаријанизам
Либертаријански социјализам
Левичарски популизам
Либерализам
Класични радикализам
Либерализам и прогресивизам у исламу
Социјални либерализам
САД модерни
САД прогресивни либерализам и Њу дил
Нова левица
Ружичаста плима
Прогресивно хришћанство
Прогресивна ера
Студије напретка
Прогресивни неолиберализам
Социјалдемократија
Технократија
Воук
Портал Политика
Аргентина
шп.
Argentina
), званично
Аргентинска Република
шп.
República Argentina
),
држава је у
Јужној Америци
Према северу се граничи са
Боливијом
Парагвајем
; према североистоку са
Бразилом
; према истоку са
Уругвајем
и према западу са
Чилеом
. На истоку излази на јужни део
Атлантског океана
Простире се на површини од 2.780.400 km², што је сврстава на осмо место у свету, друго у
Латинској Америци
, и прво међу земљама шпанског говорног подручја.
Аргентина полаже право на део
Антарктика
Фолкландска
тј. Малвинска острва и на
Јужну Џорџију и Јужна Сендвичка Острва
Аргентина се сматра регионалном силом и једном од истакнутијих латиноамеричких земаља.
Чланица је група
Г-15
Г-20
највећих економија. Оснивач је
Уједињених нација
Светске банке
Светске трговинске организације
Меркосура
Унасура
Заједнице латиноамеричких и карипских држава
Организације иберо-америчких држава
Захваљујући стабилној политичкој ситуацији, величини тржишта и расту високотехнолошког сектора, сврстава се у средње развијене земље са веома високим
индексом хуманог развоја
Људи су на подручју Аргентине присутни од
палеолита
Шпанска колонизација је почела 1512. године.
Аргентина је наследница
Вицекраљевства Рио де ла Плата
шпанске прекоморске колоније основане 1776. године. Након рата за независност (1810–1818) уследио је грађански рат који је трајао до 1861. године, а окончан је новим устројством земље као федерације провинција са главним градом
Буенос Ајресом
. Након тога долази до великог прилива усељеника и великог привредног развоја: почетком 20. века Аргентина је била седма најбогатија држава на свету.
10
Међутим, након 1930, поред тога што је до половине 20. века била међу петнаест најбогатијих држава,
дошло је до политичке нестабилности и периодичних економских криза захваљујући којима је постала недовољно развијена земља.
11
Етимологија
уреди
уреди извор
Реч „Аргентина“ потиче из
латинског језика
, тачније од латинске речи
argentum
што значи
сребро
. Када су први шпански
конкистадори
открили реку
Ла Плата
, назвали су рукавац на који су наишли Слатко море (
Mar Dulce
). Након
бродолома
шпанских конкистадора, предвођених Хуаном Дијаз де Солисом, домороци су преживелима дали поклоне направљене од сребра. Легенда о Сијера дел Плата, планини богатој сребром, дошла је до
Шпаније
око
1524
. године. Име Аргентина је први пут поменуто на штампаној мапи у
Венецији
1536
. године. Извор сребра је лоциран близу данашњег боливијског града
Потоси
који је основан
1546
. Шпанска експедиција је пратила траг сребра у планини и низ ток река
Парана
Пилкомајо
. Ова експедиција је дошла до области коју су већ заузели
конкистадори
из Лиме, престонице
Перуа
Назив Аргентина је први пут употребљен
1612
. године у књизи „Историја открића, насељавања и заузимања области око реке Ла Плата“ (Historia del descubrimiento, población, y conquista del Río de la Plata) аутора Руј диаз де Гузмана, који је назвао територију Аргентине - Земља сребра (
Tierra Argentina
).
Географија
уреди
уреди извор
Положај
уреди
уреди извор
Аргентина је смештена у јужном делу Јужне Америке. Заузима површину од 2.784.000 km². Граничи се са Боливијом и Парагвајем према северу, са Бразилом према североистоку, са Уругвајем према истоку где такође излази на Атлантски океан, према југу и западу се граничи са Чилеом.
12
Дужина копнене границе је 9.376 km, док је дужина обале 5.117 km.
12
Геологија и рељеф
уреди
уреди извор
Највиши врх у Аргентини се налази на планини Аконкагви и висок је 6.959 m,
13
што је уједно и највиши врх на јужној и западној хемисфери.
14
Најнижа тачка је
Лагуна дел Карбон
смештена у
Великој депресији Сан Хулијан
у провинцији
Санта Круз
. Она се налази 105 m испод нивоа мора,
13
уједно је и најнижа тачка на јужној и западној хемисфери, и седма најнижа тачка на свету.
15
Најсевернија тачка је ушће река
Рио Гранде де Сан Хуан
Рио Мохинете
у провинцији
Хухуј
; најјужнија тачка је
рт Сан Пио
у провинцији
Огњена Земља
; најисточнија тачка се налази североисточно од
Бернардо де Иригојена
у провинцији
Мисионес
а најзападнија у националном парку Лос Гласијарес у провинцији Санта Круз.
12
Воде
уреди
уреди извор
Највеће реке у Аргентини су
Парана
Уругвај
Парагвај
Саладо
Рио Негро
Санта Круз
Пилкомајо
Бермехо
Колорадо
16
Ове реке се одливају у
Аргентинско море
, плитку област Атлантског океана изнад Аргентинског шелфа, неуобичајено широке континенталне платформе. Овде се јављају две струје: топла
бразилска
и хладна
фолкландска струја
17
Рељеф
уреди
уреди извор
Анди са многобројним огранцима обухватају готово трећину Аргентине и спуштају се у пространу низију
Гран Чака
Пампу
Патагонску плочу
. Огранци Бразилских планина залазе у аргентинско међуречје између
Парагваја
Уругваја
. Степу на подножју Анда прекидају усамљене планине, од којих је најпознатија
Сијера де Кордоба
. На јужном делу Пампа леже ниске планине Сијера дел Тандил и Сијера де ла Вентана. Источни део
Огњене земље
, који припада Аргентини, налик је на
Патагонију
Географске регије
уреди
уреди извор
Аргентина је подељена на седам географских регија:
Северозапад
представља наставак Андског платоа. Ову област карактерише надморска висина од 3.350 до 4.000 m. Вулкани и узани планински ланци на неким местима су високи и до 5.800 m.
18
Месопотамија
је суптропска област која обухвата западни део Паранске висоравни и суседне низије између
Паране
Уругваја
14
Гран Чако
је велика низија између Месопотамије и Анда. Припада тропском и суптропском климатском појасу.
19
Сијерас Пампеанас
је планински ланац паралелан са Андима смештен у средишту Аргентине.
20
Кујо
је планинска област у средишњим Андима.
19
Пампаси
су огромне и веома плодне алувијалне равни смештене на истоку земље.
21
14
Патагонија
је велика висораван на југу Аргентине коју на истоку прекрива углавном сува, стеновита степа
14
; на југу пашњаци а на западу субантарктичке шуме.
22
Горе:
Пампе
Сијерас Пампеанас
Месопотамија
Гран Чако
Кујо
Доле:
Андски плато, Северозападне јунге, Долина Калчаки, западна
Патагонија
, источна Патагонија.
Клима
уреди
уреди извор
Тропска клима
Месопотамији
субполарна клима
у Западној
Патагонији
Аргентина има изузетно разноврсну климу, од тропске на северу до субарктичке на крајњем југу континента.
21
Климатске области се углавном поклапају са регионалном поделом земље:
Клима у Северозападном региону је разнолика. Идући од севера ка југу и од истока ка западу опада количина падавина:
23
Пуна, на крајњем западу Анда, има мале количине падавина и велика температурна колебања. Температура често, током ноћи, пада испод нуле;
23
Јунге, на истоку, имају тропску климу са високим температурама и великом влажношћу.
24
У Месопотамији преовлађује суптропска клима, на северу је права тропска клима са високим температурама и великом влажношћу,
25
а идући према југу постаје умереноконтинентална.
26
Гран Чако има веома топлу
суптропску
тропску климу
27
са влажним летима и сувим и благим зимама. Присутне су и обилне падавине током сезоне,
26
као и повремене суше.
28
Кујо има углавном благу климу, мада је у планинским областима присутна
алпска клима
са температурама испод нуле током већег дела године.
29
Пампе и
Сијерас Пампеанас
имају умерену климу, са топлим, ветровитим летима и хладним зимама; на истоку је присутна велика влажност.
30
Патагонија је веома ветровито подручје, са благим летима и хладним
23
па чак и веома хладним зимама
31
са пуно снежних падавина и мразом,
23
нарочито у планинским областима.
32
Количина падавина рапидно опада идући од запада ка истоку.
33
У најбитније ваздушне струје спадају
Памперо ветрови
који дувају у низијама Патагоније и Пампе, доносећи хладно време. Насупрот њима, са севера долазе топле ваздушне струје захваљујући којима се стварају повољни временски услови.
30
Судестада
углавном ублажава утицај хладног времена али доноси и велику количину падавина, немирно море и плављење обала. Најчешће се јавља крајем јесени и током зиме дуж средишњег приобаља и у естуару Рио де ла Плате.
30
Топли и суви ветар
Зонда
јавља се између јуна и новембра, и дува у
Кују
и у средишњој Пампи. Може непрекидно да дува четири сата, и да достигне брзину од 120 km/h.
34
Историја
уреди
уреди извор
Главни чланак:
Историја Аргентине
Преколумбовска ера
уреди
уреди извор
Пећина
Куева де лас Манос
у провинцији Санта Круз стара је преко 10.000 година, и представља један од најстаријих доказа о урођеничким културама у Америци.
Најранији трагови људског присуства на подручју данашње Аргентине потичу из времена
палеолита
, поред њих пронађени су и трагови из времена
мезолита
неолита
До доласка Европљана, Аргентина је била релативно ретко насељено подручје са бројним културама које су имале различите видове друштвеног организовања.
35
Ове културе можемо поделити на три главне групе:
36
примитивне ловце и сакупљаче који нису познавали израду грнчарије, као што су културе
Селкнам
Јаган
на крајњем југу.
напредне ловце и сакупљаче, као што су
Пуелче
Керанди
Сераноси
на истоку; и
Теуелче
на југу. Њима су касније власт наметнуле
Мапуче
дошавши са подручја данашњег
Чилеа
37
Тобе
Вичији
са севера.
земљораднике који су познавали израду грнчарије, као што су
Чаруе
Минуане
Гварани
на североистоку;
Дијагите
на северозападу, покорене од
Инка
око 1480. године;
Токоноте
Комечингони
на подручју данашњих провинција
Кордоба
Сан Луис
; и
Уарпе
на западу земље.
35
Колонијално доба
уреди
уреди извор
Прва слика Буенос Ајреса из 1628. коју је израдио холандски сликар Алдус Вертхонт.
Први Европљани су на ово подручје стигли 1502. током путовања
Америга Веспучија
. Шпански морепловци
Хуан Дијаз де Солис
Себастијан Кабот
посетили су област данашње Аргентине 1516. и 1526. године.
Педро де Мендоза
је 1536. основао малу насеобину Буенос Ајрес, која је напуштена 1541.
38
Колонизација је настављена из
Парагваја
– оснивањем
Гувернората Рио де ла Плата
Перуа
и Чиле.
39
Франсиско де Агире
је 1533. године основао град
Сантијаго дел Естеро
Лондрес
је основан 1558;
Мендоза
1561;
Сан Хуан
1562;
Сан Мигел де Тукуман
1565.
40
Хуан де Гарај
је 1573. године основао
Санта Фе
а исте године је
Херонимо Луис де Кабрера
основао
Кордобу
41
Гарај је касније отишао на југ да би 1580. поново изградио Буенос Ајрес.
42
Сан Луис
је основан 1596. године.
40
Буенос Ајрес је 1776. постао главни град
Вицекраљевства Рио де ла Плата
43
насталог на делу бившег
Вицекраљевства Перу
. Након добијања статуса главног града, постао је важан трговачки центар. Током 1806. и 1807. године Британци су два пута покушали да изврше инвазију на област око реке Ла Плате.
44
Отпор је пружен под вођством Француза
Сантијага де Линијеа
, што му је касније омогућило да добије титулу вицекраља.
Подручје већег дела данашње Аргентине током колонијалног раздобља било је настањено шпанским имигрантима и њиховим потомцима
креолима
, местицима, домороцима и потомцима афричких робова. Трећина ондашњег становништва била је настањена у Буенос Ајресу и другим градовима, док су остали живели у
пампама
, као
гаучи
. Домороци су живели у другим деловима земље углавном у
Патагонији
Гран Чаку
Вести о свргавању шпанског краља
Фердинанда VII
током
Шпанског рата за независност
изазвала је велику забринутост у вицекраљевству.
45
Након
Мајске револуције
1810. године у Буенос Ајресу је збачен са власти вицекраљ
Балтазар Идалго де Сиснерос
а власт је преузела прва независна влада Аргентине тзв.
Примера хунта
шп.
Primera Junta
).
Стварање нације
уреди
уреди извор
Хосе де Сан Мартин
, Ослободилац Аргентине, Чилеа и Перуа
Током наредне деценије
рат за независност
се разбуктао у бившем вицекраљевству, његови делови су се поделили између патриота и ројалиста. Градови данашње Аргентине су подржали отцепљење после 1811. Парагвај се отцепио од Шпаније 1811. а од Аргентине 1842.
Горњи Перу
је имао недефинисан статус због ројалиста из Вицекраљевства Перу све док није прогласио независност као Боливија 1824. На источну обалу реке Уругвај је извршена инвазија од стране
Бразилско-португалског царства
1817. да би након
Аргентинско-бразилског рата
споразумом у Монтевидеу
1828. била проглашена независна држава
Уругвај
Међусобни сукоби су довели до политичке нестабилности међу
патриотама
. Током само четири године
Примера хунту
је заменила
Хунта гранде
, затим
Први Тријумвират
, па
Други Тријумвират
и први
Врховни управник
. Године 1813. сазвана је Скупштина ради проглашења независности али то није учињено због политичких несугласица. Након тога избио је
грађански рат у Аргентини
између провинција окупљених у Федералну Лигу и Врховног Управитељства.
До 1816. Уједињене провинције Јужне Америке су биле изложене великим унутрашњим и спољашњим претњама. У јулу 1816. Конгрес је прогласио независност и именовао
Хуана Мартина де Пејредона
за Врховног управника. За војне походе био је задужен
Хосе де Сан Мартин
, који је предводио војску преко Анда и 1817. поразио ројалисте у Чилеу. Након те победе преузео је контролу над чилеанском морнарицом и помоћу ње поразио је ројалисте у
Лими
. Војни походи Сан Мартина су се надовезали на оне које је предузео
Симон Боливар
Великој Колумбији
, и довели су до победе суверениста у
Борби за независност Латинске Америке
Битка за Сепеду
из 1820, која је вођена између
централиста
федералиста
означила је крај централне власти. Нови устав је ступио на снагу 1826. током
Рата са Бразилом
, када је
Бернардо Ривадавија
изабран за првог
Председника Аргентине
. Ускоро су овај устав одбациле провинцијске власти јер је био централистички, а Ривадавија је убрзо након тога поднео оставку. Након тога провинције су се окупиле у
Аргентинску Конфедерацију
. Ова конфедерација провинција је била веома лабава и није имала заједничког шефа државе. Уместо тога нека важна овлашћења је добијао гувернер
провинције Буенос Ајрес
, као што је отплата дуга и спољни послови.
Гувернер
Хуан Мануел де Росас
је владао од 1829. до 1832, и од 1835. до 1852. Током свог првог мандата склопио је тзв.
федерални пакт
и захваљујући ком је поразио
Унитаристичку лигу
. Након 1835. донео је збир јавне власти (
шп.
Suma del poder público
). Суочио се са
Аргентинским грађанским ратом
и константном ратном опасношћу која се огледала у блокади Рио де ла Плате од стране Француске од 1838. до 1840,
Рату Конфедерација
, енглеско – француској блокади Рио де ла Плате од 1845. до 1850, и
устанку у провинцију Коријентес
. Током свих ових сукоба Росас није претрпео ни један пораз и успео је да спречи губљење државне територије. Росас је имао напете односе са Бразилом, није признавао независност Уругваја и Парагваја, које је планирао припојити Аргентини. Међутим због одбијања да донесе устав који ће заменити
Федерални пакт
, гувернер провинције
Ентре Риос
Хусто Хосе де Уркиза
је затражио самосталност ове територије. У
бици код Касероса
, де Уркиза је поразио Росаса, и присилио га да оде у егзил. Након тога склопљен је
Споразум у Сан Николасу
1853. на основу ког је донет аргентински устав. Након отцепљења Државе Буенос Ајрес од Конфедерације, и њеног каснијег прикључења, Бартоломе Митре је 1862. изабран за председника Аргентине. Национално јединство је још више ојачало током
Парагвајског рата
46
током ког је погинуло више од 300.000 људи, док је Парагвај разрушен.
47
Након 1875. уследио је талас страних инвестиција и велика имиграција из Европе. Ови догађаји су допринели развоју привреде, првенствено пољопривреде, и оснаживању аргентинског друштва.
Генерал
Хулио Аргентино Рока
је током 1870-их у војним походима успоставио власт Аргентине над јужним
Пампасом
и Патагонијом, потчинивши преостало урођеничко становништво.
48
49
Модерна историја
уреди
уреди извор
Хуан Перон
са супругом,
Евом
У раздобљу између 1880. и 1929. број становника Аргентине се повећао петоструко, док је друштвени производ увећан за 1.500%. Раст броја становника је остварен највише захваљујући великој имиграцији, док је економски раст био подстакнут британским и француским инвестицијама, и извозом пољопривредних производа. Захваљујући овим резултатима Аргентина се сврстала међу десет најјачих светских привреда.
50
Конзервативна елита је доминирала политичком сценом Аргентине све до 1912. када је председник
Роке Саенз Пења
донео тзв.
Саенз Пењин закон
по ком је уведено право гласа за све мушкарце, као и тајно гласање. Ово је омогућило
центристима
окупљеним око Радикалне грађанске уније (
шп.
Unión Cívica Radical
) да победе на првим слободним изборима 1916. године.
Председник
Иполито Иригојен
је увео друштвене и привредне реформе и проширио видове помоћи породичним газдинствима и малим привредницима. Збачен је са власти пучем из 1930, када на управљање Аргентином поново преузимају конзервативци. Нове власти су потписале трговински
Споразум Рока – Рансиман
са Британском империјом. Аргентина је током
Првог светског рата
и већег дела
Другог светског рата
била неутрална, што јој је омогућило да снабдева Савезнике храном.
50
Генерал
Хуан Перон
је 1946. изабран за председника, чиме је створен популистички покрет познат као
перонизам
. Његова супруга
Ева
је била омиљена у народу и имала је главну политичку улогу све до своје смрти 1952. Свој утицај у друштву је остваривала помоћу
Фондације Ева Перон
шп.
Fundación Eva Perón
) и
Женске перонистичке партије
шп.
Partido Peronista Femenino
),
51
она је утицала и на стицање права гласа за жене, што је остварено 1947. године.
Током Перонове владавине дошло је до знатног пораста плата и услова живота, подстицано је деловање синдиката, стратешке привредне гране су национализоване, развијана је индустрија којом би били замењени увозни производи а развој пољопривреде је постао приоритет.
52
Међутим, у истом периоду дошло је до пораста инфлације, која је 1951. достигла 50%, док је
песо
изгубио 70% своје вредности од 1948. до 1950.
53
Спољна политика је постала више изолационистичка јер је дошло до заоштравања односа са САД, појачана је цензура и репресија
54
а велики број опозиционара је затворен и мучен.
55
Развијајући култ личности Перон је сменио бројне утицајне и способне саветнике да би се окружио послушницима. Смењен је пучем 1955. у тзв.
Слободарској револуцији
шп.
Revolución Libertadora
). Након тога отишао је у егзил у Шпанију.
Артуро Фрондизи
десно
) и његов главни економски саветник,
Rogelio Frigerio
Након покушаја
деперонизације
и лустрације
перониста
, на изборима
1958
. победио је
Артуро Фрондизи
. Део Перонових присталица је подржавао Фрондизија који је спроводио политику подстицања инвестиција у енергетику и индустрију. Захваљујући томе Аргентина је успела да у спољнотрговинској размени оствари суфицит. На изборима
1963
. изабран је
Артуро Илија
који је наставио политику развоја. Упркос напретку земље, његови покушаји да укључи
перонисте
у политичке процесе су завршени преузимањем власти од стране војске у пучу 1966. године.
Иако репресиван, нови режим је наставио са да подстиче развој домаће привреде и инвестирао је рекордне суме новца у јавне радове. Привреда је снажно расла а број сиромашних је до 1975. смањен на седам посто. Репресија војне хунте је довела до ескалације политичког насиља и Перон, иако у егзилу, је вешто кооптирао са студентским и радничким протестима што је на крају приморало војну хунту да распише слободне изборе
1973
. и дозволи његов повратак из
Шпаније
. Хуан Перон је 1973. ступио на дужност а умро је у јулу
1974
. На месту председника наследила га је његова трећа супруга
Изабела
коју је он поставио за потпредседника. Она је изабрана као компромисно решење између завађених перонистичких фракција. Сукоб који је уследио између левичарских и десничарских екстремиста, довео је до крвопролића, финансијског хаоса и пуча у марту 1976.
Власт је преузела војну хунта под именом
Национални реорганизациони процес
шп.
Proceso de Reorganización Nacional
). Она је појачала борбу против екстремних левичара као што је
Народна револуционарна армија
шп.
Ejército Revolucionario del Pueblo
) и
Монтенероса
шп.
Monteneros
) који су од 1970. вршили убиства и отмице.
56
Убрзо се репресија пренела и на опозицију па је током тзв.
Прљавог рата
шп.
Guerra Sucia
нестало
на хиљаде дисидената. Репресију је потпомагала
ЦИА
у Операцији Кондор јер је велики број војних главешина обучаван у Форт Бенингу у
Школи Америка
енгл.
School of the Americas
).
57
Иако је овај режим у почетку донео извесну стабилност и организовао велики број јавних радова, замрзавање плата и дерегулација финансијског тржишта довели су до великог пада животног стандарда и рекордног спољног дуга.
50
Деиндустријализација, колапс песа, незапамћена корупција, јавно незадовољство због
Прљавог рата
и на крају пораз од
Уједињеног Краљевства
Фолкландском рату
1982, довели су до пада режима и слободних избора 1983.
Политика
уреди
уреди извор
Власт
уреди
уреди извор
Аргентина је федерална република са представничком демократијом.
58
Власт је дефинисана Уставом Аргентине, највишим правним актом у држави. Седиште владе је у Буенос Ајресу.
59
Право гласа је тајно и обавезно за све држављане Аргентине.
60
Власт на нивоу државе подељена је на законодавну, извршну и судску.
Законодавну власт
има дводомни конгрес, који чине сенат и представнички дом. Он доноси савезне законе, објављује рат, усваја међународне споразуме, буџет и има могућност за изгласавање неповерења, чиме може да смењује чланове владе.
62
Представнички дом чини 257 чланова изабраних на четворогодишњи мандат. Мандати се додељују провинцијама на основу пописа становништва које се врши сваких десет година.
63
Од 2014. десет провинција има само пет представника, док најнасељенија провинција Буенос Ајрес има 70 чланова представничког дома.
Сенат има 72 члана изабраних на шестогодишњи мандат. Свака провинција делегира по три представника; а једна трећина сенатора се бира сваке две године.
64
Барем једна трећина кандидата на изборима морају да буду жене.
Извршну власт
има председник Аргентине. Он је главнокомандујући оружаних снага и председник владе. Такође, има могућност стављања вета на предлоге закона.
65
Председник има четворогодишњи мандат и бира се на директним изборима. Једна особа не може да буде изабрана више од два пута узастопно.
66
Судску власт
врше Врховни суд и нижи федерални судови.
67
Врховни суд има седам чланова које именује председник а чије постављење одобрава сенат. Њихов мандат је неограничен. Судије нижих судова предлаже Веће магистрата (секретаријат који чине представници судија, адвоката, извршне и судске власти) док на дужност ступају након одобрења председника сената.
68
Конгресна палата, седиште аргентинског конгреса
Casa Rosada
, кабинет председника
Палата правде, седиште Врховног суда Аргентине
Уједињеног Краљевства
Оружане снаге
уреди
уреди извор
Аргентински маринци на вежби Унитаса у Перуу.
На челу Оружаних снага Аргентинске Републике (
шп.
Fuerzas Armadas de la República Argentina
) налазе се врховни командант тј. председник Аргентине и министар одбране. Поред копнене војске, морнарице и ратног ваздухопловства, постоје још два вида безбедносних организација: Аргентинска национална жандармерија (
шп.
Gendarmería Nacional Argentina
), задужена за одбрану границе државе и стратешки важних места; и Аргентинска поморска управа полиције (
шп.
Prefectura Naval Argentina
), обалска стража задужена за заштиту важнијих водених токова и морске обале.
Рад оружаних снага дефинише и надгледа аргентински конгрес
69
путем комитета за одбрану.
70
Војна служба је добровољна, а за рад у Аргентинској војсци могу да буду примљене особе оба пола старости од 18 до 24 године.
70
Аргентинска војска учествује у мировним мисијама Уједињених нација и има споразуме о сарадњи са другим армијама.
70
Историјски, одбрамбени систем Аргентине један је од најбољих на јужноамеричком континенту. Аргентина има развијену сопствену војну индустрију, бродоградилишта, борбену технику, фабрике тенкова и авиона.
71
Од почетка осамдесетих година 20. века издвајања за одбрану се континуирано смањују а 2011. су износила 0,74% БДП, што је историјски минимум.
70
Привреда
уреди
уреди извор
Главни чланак:
Привреда Аргентине
Захваљујући природним богатствима, високо образованој радној снази, развијеној индустрији, и извозно оријентисаној пољопривреди, аргентинска привреда је трећа по снази у Латинској Америци.
72
Индекс хуманог развоја
је
веома висок
, док је бруто друштвени производ по становнику релативно висок.
73
Поред тога ту је и значајно унутрашње тржиште и растући високо технолошки сектор.
74
Аргентина спада међу средње развијене најбрже растуће привреде.
75
Међутим, током историје, развијала се прилично неравномерно. Снажан економски развој смењивала је велика рецесија, неравномерна расподела дохотка а последњих деценија дошло је до пораста сиромаштва. Почетком 20. века Аргентина је постала седма најбогатија земља на свету.
До половине 20. века била је међу петнаест највећих економија,
да би након тога уследио пад па је сада међу земљама са средњим приходима по становнику.
76
Једно од обележја аргентинске привреде деценијама уназад је висока инфлација. Званични подаци за 2013. наводе да је стопа инфлације била 10,2%, међутим, према процени приватног сектора она је износила 25%. Разлике у овим показатељима довеле су до оштре полемике око манипулисања статистичким подацима.
77
78
Расподела дохотка је постала равномернија од 2002, мада је и даље присутна значајна неједнакост.
79
Административна подела
уреди
уреди извор
Главни чланак:
Административна подела Аргентине
Салта
Аргентина је федерација коју чине двадесет три провинције и један аутономни град, Буенос Ајрес. Провинције су подељене на департмане и општине, осим провинције Буенос Ајрес која је подељена на
партида
шп.
partido
). Град Буенос Ајрес је подељен на
барије
шп.
barrios
) и комуне.
Уставом Аргентине провинцијама је гарантована сва власт која није у надлежности федералне владе.
80
Провинције имају велики степен аутономије, имају право на свој устав,
81
слободно организују локалну власт,
82
и располажу и управљају својим природним и финансијским ресурсима.
83
Неке провинције имају дводомна а неке једнодомна законодавна тела.
Аргентинске провинције формирале су се током Рата за независност када су их локална већа тзв.
кабилди
већих градова прогласили територијалним јединицама. Првобитно је било тринаест провинција да би се 1834.
Хухуј
одвојио од Салте.
Буенос Ајрес
је 1861. прихватио устав из 1853, и 1880. постао је федерална територија.
85
Законом из 1862. националним територијама означене су оне области које су под федералном влашћу али изван граница провинција. Тако су 1884. од њих настали гувернорати Мисионес, Формоса, Чако, Пампа, Неукен, Рио Негро, Чубут, Санта Круз, и Огњена Земља.
86
Споразумом о граничном спору са Чилеом 1900. створена је
Национална територија Анда
шп.
Territorio Nacional de Los Andes
); која је 1943. подељена између провинција Хухуј,
Салта
Катамарка
85
Пампа
Чако
су постали провинције 1951,
Мисионес
1953, а
Формоса
Неукен
Рио Негро
Чубут
, и
Санта Круз
1955. године. Последња национална територија, Огњена Земља, постала је провинција
Огњена Земља, Антарктик и острва у јужном Атлантику
1990. године.
85
Провинције Аргентине. Аргентина сматра својима
Фолкландска Острва
, као и део
Антарктика
Провинција
Главни град
Провинција
Главни град
Аутономни град Буенос Ајрес
Мендоза
Мендоза
Провинција
Буенос Ајрес
Ла Плата
Мисионес
Посадас
Катамарка
Сан Фернандо дел
Ваље де Катамарка
Неукен
Неукен
Чако
Ресистенција
Рио Негро
Виједма
Чубут
Равсон
Салта
Салта
Кордоба
Кордоба
Сан Луис
Сан Луис
Коријентес
Коријентес
Сан Хуан
Сан Хуан
Ентре Риос
Парана
Санта Круз
Рио Галегос
Формоса
Формоса
Санта Фе
Санта Фе
Хухуј
Сан Салвадор
де Хухуј
Сантијаго
дел Естеро
Сантијаго
дел Естеро
Ла Пампа
Санта Роса
Огњена Земља
Ушуаја
Ла Риоха
Ла Риоха
Тукуман
Сан Мигуел
де Тукуман
Спољна политика
уреди
уреди извор
Дипломатске мисије Аргентине:
Аргентина
Земље у којима Аргентина има сталне дипломатске мисије
Земље у којима Аргентина нема сталне дипломатске мисије
У политици према иностранству Аргентина се противи мешању у унутрашње послове других земаља,
87
залаже се за поштовање људских права, права на самоопредељење, међународну сарадњу, разоружање и мирољубиво решавање сукоба.
88
Једна је од оснивача група
Г-15
Г-20 водећих привреда света
, такође, оснивач је
Уједињених нација
Светске банке
Светске трговинске организације
, и
Организације америчких држава
. Нестална је чланица
Савета безбедности Уједињених нација
и учесница мировних мисија ове организације на
Хаитију
Кипру
, у
Западној Сахари
и на
Блиском истоку
89
Аргентина је учествовала у оснивању
Организације иберо-америчких држава
Заједнице латиноамеричких и карипских држава
Уније јужноамеричких нација
, чији је први генерални секретар био бивши председник
Нестор Киршнер
. Такође је оснивач
Меркосура
, заједно са Бразилом, Парагвајем, Уругвајем и Венецуелом.
Аргентина полаже право на 965.597 km² територије
Антарктика
, где од свих држава има најдуже непрекидно присуство, од 1904. године.
90
Због својих претензија на Антарктик у спору је са Чилеом и
Уједињеним Краљевством
. Антарктичким споразумом из 1961, чији је потписник и Аргентина, поништена су права било које земље на територију Антарктика.
Аргентина полаже право на
Фолкландска Острва
која се на шпанском зову Малвинска и на
Јужну Џорџију и Јужна Сендвичка Острва
91
Ова острва су прекоморске територије под управом
Уједињеног Краљевства
Становништво
уреди
уреди извор
Балванера
, део Буенос Ајреса са сликовитим стамбеним зградама у холандском стилу.
На основу резултата пописа у Аргентини је 2010. живело 40.091.359 становника, док је према попису из 2001. Аргентина имала 36.260.130 становника.
92
По броју становника Аргентина је на трећем месту у Јужној Америци и на тридесет трећем у свету. Густина насељености је 14,4 становника по квадратном километру.
93
Удео становништва млађег од петнаест година износи 25,6%, док је удео становништва старијег од шездесет пет година 10,8%.
Стопа прираста становништва је 2012. износила 10,2 промила; стопа наталитета је била 17,9 а стопа морталитета 7,7 промила.
94
Овиме се Аргентина сврстава међу земље са најмањом стопом природног прираштаја у Латинској Америци. Просечна старост становништва је 30 година док је животни век 77 година.
Етничке групе
уреди
уреди извор
Главни чланак:
Староседеоци Аргентине
Породица у северној Аргентини
Аргентина, као и друге земље Новог света, важи за земљу усељеника.
95
Уобичајено је да се Аргентина назива
crisol de razas
тј.
лонцем за топљење
Током 18. и 19. века, Аргентина је, после Сједињених Држава, била земља са највећим бројем усељеника. Око 6,6 милиона људи дошло је да живи у ову земљу, знатно више него у
Канаду
Бразил
Аустралију
96
97
Током овог раздобља број становника се удвостручавао сваке две деценије. Већина Аргентинаца су потомци усељеника, углавном из разних европских земаља, пристиглих у раздобљу од 1850. до 1955.
98
99
Већина Европљана која се настанила у Аргентини је била из Италије и Шпаније.
100
У Аргентини живи велики број људи арапског порекла, углавном из
Сирије
Либана
. Азијаца има око 180.000, највише
кинеског
101
корејског
порекла, мада постоји и
јапанска
заједница која је присутна од почетка 20. века.
Језици
уреди
уреди извор
Дијалектолошка карта шпанског језика у Аргентини
Шпански
је
де факто
службени језик који говоре практично сви Аргентинци.
102
Услед величине територије постоје велике разлике у дијалектима шпанског језика међу регионима, међутим,
риоплатенсе
је преовлађујући дијалекат. Овим дијалектом се говори углавном у
басену Ла Плате
док је нагласак сличан
наполитанском језику
103
Италијани и други европски народи допринели су стварању
лунфарда
, регионалног жаргона, присутног и у другим латиноамеричким државама.
Поред шпанског у Аргентини су заступљени и други језици:
енглески
се учи у основној школи.
италијански
говори 1,5 милиона људи.
102
арапски
говори милион људи.
102
немачким језиком
говори око 400.000 људи
102
јидиш
говори 200.000 људи,
102
у Аргентини живи седма по бројности јеврејска заједница у свету.
104
гварани језик
говори 200.000 људи,
102
углавном у провинцији Коријентес где има статус службеног.
105
каталонски
говори 174.000 људи.
102
француски
, укључујући и
окситански
кечуа језиком
говори 65.000 људи, углавном на Северозападу.
102
вичи језиком
говори 53.700 људи, углавном у Чаку
102
где, заједно са језицима Ком и Мокоит, има статус званичног.
106
влашким ромским
језиком говори 53.700 људи, углавном у
Чаку
102
где има статус службеног.
јапански
говори 32.000 људи.
102
ајмара језиком
говори 30.000 људи, углавном на Северозападу.
102
украјинским језиком
говори 27.000 људи.
102
велшким
, заједно са патагонском варијантом, течно говори 25.000 људи
102
Религија
уреди
уреди извор
Фрања
, први папа са америчког континента, рођен и одрастао у Аргентини.
Аргентинским уставом гарантована је слобода вероисповести
107
али је католичкој цркви дат повлашћени статус.
108
Према истраживању CONICET-а 76,5% аргентинског становништва су католици, агностици и атеисти чине 11,3%, евангелисти 9%, Јеховини сведоци 1,2%, мормони 0,9%, док 1,2% становништва припадају другим конфесијама, међу којима су ислам, јудаизам и будизам.
110
У Аргентини живе најбројније јеврејске и исламске заједнице у Латинској Америци.
109
Градови
уреди
уреди извор
У градовима је 2010. живело 36.084.953 људи, или 90% становништва Аргентине.
111
Половина становништва живи у десет аргентинских агломерација. Око три милиона људи живи у
Буенос Ајресу
, док у ширем подручју овога града живи тринаест милиона људи,
112
што га сврстава међу највеће агломерације на свету.
113
На ширем подручју
Кордобе
Росарија
живи око 1,3 милиона људи,
113
док
Мендоза
Сан Мигел де Тукуман
Ла Плата
Мар дел Плата
Салта
, и
Санта Фе
имају најмање по пола милиона људи.
113
Становништво је неравномерно распоређено: око 60% живи у области Пампа, која обухвата 21% територије, укључујући и 15 милиона становника
провинције Буенос Ајрес
. У провинцијама
Кордоба
Санта Фе
, као и у граду Буенос Ајресу живи по три милиона људи.
112
Седам провинција има по око милион становника:
Мендоза
Тукуман
Ентре Риос
Салта
Чако
Коријентес
Мисионес
112
Најгушће насељена провинција је Тукуман, са 64 становника по квадратном километру, док је
Санта Круз
најређе насељен, са једним становником по квадратном километру.
112
Највећи градови
уреди
уреди извор
Највећи градови у
Аргентини
Извор: Попис 2015.
Град
Провинција
Популација
Буенос Ајрес
Кордоба
Росарио
Мендоза
1.
Буенос Ајрес
Аутономни град
3.054.000
Тукуман
Ла Плата
Мар дел Плата
Салта
2.
Кордоба
Кордоба
1.519.000
3.
Росарио
Санта Фе
1.429.000
4.
Мендоза
Мендоза
1.082.000
5.
Тукуман
Тукуман
868.000
6.
Ла Плата
Буенос Ајрес
836.000
7.
Мар дел Плата
Буенос Ајрес
633.000
8.
Салта
Салта
625.000
9.
Санта Фе
Санта Фе
530.000
10.
Сан Хуан
Сан Хуан
513.000
11.
Ресистенсија
Чако
409.000
12.
Сантијаго дел Естеро
Сантијаго дел Естеро
406.000
13.
Коријентес
Коријентес
383.000
14.
Посадас
Мисионес
355.000
15.
Сан Салвадор де Хухуј
Хухуј
338.000
16.
Неукен
Неукен
309.000
17.
Баија Бланка
Буенос Ајрес
309.000
18.
Парана
Ентре Риос
274.000
19.
Формоса
Формоса
244.168
20.
Сан Луис
Сан Луис
218.000
Образовање
уреди
уреди извор
Аргентина је земља која већ деценијама има високу стопу писмености.
Аргентински образовни систем дели се на следеће нивое:
114
предшколско образовање, јаслице и вртићи.
обавезна основна школа траје од шест до седам година. Стопа писмености је 2010. износила 98,07%.
115
обавезна средња школа траје између пет и шест година. Према последњем попису 18,3% становништва Аргентине старијег од 15 година имало је завршену средњу школу.
116
високе школе, универзитети. У Аргентини постоји 47 државних универзитета као и 46 приватних.
117
Међу становништвом старијим од 20 година 6,3% становништва има завршен факултет.
116
Најзначајнији државни универзитети су у Буенос Ајресу, Кордоби, Ла Плати, Росарију, и Национални технолошки универзитет.
Аргентинска држава јамчи опште, свима доступно, секуларно образовање на свим нивоима.
Образовни систем је у надлежности федералних и провинцијских власти. Током последње деценије порасла је улога приватног сектора у образовању.
Култура
уреди
уреди извор
Аргентинска култура одражава мултиетнички и мултикултурални карактер свог становништва. Преовлађујући утицај на стварање аргентинске културе имали су европски досељеници, што се може видети у архитектури, моди, и дизајну.
118
Поред Европљана велики утицај имају и гаучи са својим особеним начином живота.
119
Такође, и традиција америчких домородаца је део општег културног миљеа.
Књижевност
уреди
уреди извор
Четири најутицајнија аргентинска писца. Од горе лево до доле десно:
Хулио Кортазар
Викторија Окампо
Хорхе Луис Борхес
Адолфо Биој Касарес
Први књижевни радови у Аргентини су објављени 1550,
120
међутим, аргентинска књижевност је своју препознатљивост стекла делом
El Matadero
Естебана Ечеверије
. Ово дело је имало значајну улогу у развоју аргентинске прозе 19. века,
121
идеолошки подељене између народног епа
Мартин Фијеро
Хосеа Ернандеза
и елитистичког ремек-дела
Факундо
Доминга Фаустина Сармијента
122
На прелазу из 19. у 20. век у Аргентини се развила модерна књижевност чији су најистакнутији представници
Леополдо Лугонес
и песник
Алфонсина Сторни
123
Рикардо Гвиралдес
, са романом
Don Segundo Sombra
, најзначајнији је представник авангардне књижевности у Аргентини.
124
Хорхе Луис Борхес
, најистакнутији аргентински књижевник и један од највећих писаца икада,
125
нашао је нове начине гледања на савремени свет у метафоричкој и филозофској дебати а његов утицај проширио се на ауторе широм света. Приповетке као што су
Маштарије
Алеф
су нека од његових најпознатијих дела. Био је пријатељ и сарадник
Адолфа Биоја Касареса
, аутора једног од најцењенијих научнофантастичних романа,
Морелов изум
126
Хулио Кортазар
је био један од главних предводника
Латиноамеричког бума
и једно од највећих имена у књижевности 20. века,
127
значајно је утицао на једну читаву генерацију писаца у Америци и Европи.
128
Међу остале познатије аргентинске писце, песнике и есејисте спадају
Естанислао дел Кампо
Еухенио Камбасерес
Алмафуерте
Уго Васт
Бенито Линч
Енрике Банкс
Оливерио Хирондо
Езекијел Мартинез Естрада
Викторија Окампо
Леополдо Маречал
Силвина Окампо
Роберто Арлт
Едвардо Маљеа
Мануел Мухика Лаинез
Ернесто Сабато
Силвина Булрич
Родолфо Валш
Марија Елена Валш
Томас Елој Мартинез
Мануел Пуиг
Алехандра Пизарник
, и
Освалдо Соријано
129
Музика и плес
уреди
уреди извор
Аргентина је земља у којој је настао танго. Овај музички жанр прославио је Аргентину широм света.
130
Током златног доба танга (од 1930. до средине педесетих година 20. века) свирали су велики оркестри
Освалда Пуљезеа
Анибала Троила
Франсиска Канара
Хулија де Кара
Хуана д'Аријенца
131
Након 1955, виртуоз
Астор Пјацола
популарисао је
Nuevo tango
, жанр којем су придодати нови инструменти, електрична гитара и саксофон, и нове форме хармонике и мелодике.
131
Међу истакнуте аргентинске ствараоце у области класичне музике и балета спадају композитор Алберто Хинастера; виолиниста Алберто Лиси; пијанисти
Марта Архерич
Едвардо Делгадо
; пијаниста и диригент
Данијел Баренбоим
; тенори
Хосе Кура
Марсело Алварез
; и балетски играчи
Хорхе Дон
Хосе Неља
Норма Фонтенла
Масимилијано Гера
Палома Ерера
Маријанела Нуњез
Ињаки Урлезага
Хулио Бока
131
Народна аргентинска музика појавила се тридесетих година 20. века спајањем десетина локалних музички жанрова утичући на целокупну латиноамеричку музику. Неки од њених представника, као што су
Атауалпа Јупанки
Мерседес Соса
, стекли су светску славу.
Сандро де Америка
је постао познат широм света као извођач романтичних балада.
Рок музика у Аргентини настала је половином шездесетих година 20. века, када су Буенос Ајрес и Росарио постали средишта музичара жељних славе. Прве рок групе
Лос гатос
Алмендра
Манал
наследили су
Серу хиран
Лос абуелос де ла нада
Сода стерео
, и
Патрисио Реј и сус редондитос де рикота
, са познатим певачима
Литом Небијем
Луисом Албертом Спинетом
Чарлијем Гарсијом
Фитом Паезом
Леоном Хијеком
131
Саксофониста
Леандро „Гато“ Барбијери
и композитор и диригент
биг бенда
Лало Шифрин
спадају међу најпознатије аргентинске џез музичаре у свету.
Позориште и филм
уреди
уреди извор
Позориште Колон спада међу пет најбољих места на свету за одржавање концерата.
Буенос Ајрес је једна од позоришних престоница света,
132
133
са сценом међународног калибра смештеном око авеније Коријентес.
134
Позориште Колон (
шп.
Teatro Colón
) светски је познато по могућностима за одржавање
оперских представа
и концерата
класичне музике
; њена акустика спада међу пет најбољих на свету.
135
Остала значајнија позоришта су
Teatro General San Martín
и позориште Сервантес у Буенос Ајресу;
Teatro Argentino de La Plata
у Ла Плати,
Teatro El Círculo
у Росарију,
Teatro Independencia
у Мендози, и
Teatro Libertador
у Кордоби.
Гриселда Гамбаро
Копи
Роберто Коса
Марко Деневил
Карлос Горостиза
, и
Алберто Вакареза
су неки од најцењенијих писаца позоришних комада у Аргентини.
Развој кинематографије у Аргентини почео је 1896, да би до почетка тридесетих година 20. века постала водећа у Латинској Америци, ту позицију је очувала до раних педесетих година 20. века.
136
Аргентински стрип цртач
Кирино Кристијани
је током 1917. и 1918. направио први дугометражни анимирани филм.
137
Аргентински филмови су стекли светску славу што потврђују награде које су добили филмски радници из ове земље. Четрнаест награда за најбољи страни филм на шпанском језику
награде Гоја
, чиме је Аргентина далеко најуспешнија земља. Такође, Аргентина је једина латиноамеричка земља која је добила два Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Поред тога, аргентински композитори
Луис Енрике Бакалов
Хуан Хосе Кампанеља
Густаво Сантаолаља
су добили Оскаре за најбољу оригиналну музику.
Годишње се у Аргентини сними око 100 дугометражних филмова.
138
Сликарство и вајарство
уреди
уреди извор
Фонтана Нереида аутора
Лоле Море
Првим аргентинским сликарима сматрају се
Карлос Морел
Прилидијано Пуејредон
Кандидо Лопез
. Остали познатији сликари су:
Флоренсио Молина Кампос
наива
);
Ернесто де ла Каркова
Едуардо Сивори
реализам
);
Фернандо Фадер
импресионизам
);
Пио Кољивадино
Атилио Малинверно
Сесарео Берналдо де Кирос
постимпресионизам
);
Емилио Петорути
кубизам
);
Хулио Бараган
конкретизам
и кубизам);
Антонио Берни
неофигуративизам
);
Роберто Ајзенберг
Сул Солар
надреализам
);
Ђула Кошице
конструктивизам
);
Едвардо Мак Ентире
генеративна уметност
);
Хуан дел Прете
футукубизам
);
Луис Сеоане
Карлос Тораљардона
Луис Акино
, и
Алфредо Грамахо Гутијерез
модернизам
);
Лусио Фонтана
спацијализам
);
Томас Малдонадо
Гиљермо Куитка
апстрактна уметност
);
Леон Ферари
Марта Минухин
концептуална уметност
).
У светским оквирима најпознатији вајари су
Ерминио Блота
Лола Мора
Рохелио Ируртијал
, аутори бројних споменика у Аргентини.
Архитектура
уреди
уреди извор
Edificio Kavanagh
у Буенос Ајресу, грађевина у арт деко стилу.
Шпанци су у Аргентину донели своју барокну архитектуру. Грађевине које је најбоље осликавају су редукција Сан Игнасио Мини, катедрала у Кордоби, и кабилдо у Лухану. Италијански и француски утицај на архитектуру расте од почетка 19. века што је у локалној архитектури створило јединствени стил.
139
Бројни аргентински архитекти су обогатили визуре градова у својој земљи и широм света. Почетком 20. века
Хуан Антонио Бускјацо
је допринео популаризацији
бозара
Франсиско Ђаноти
је комбиновао
сецесију
са италијанским стиловима.
Франсиско Саламоне
Виктор Сулчич
пројектовали су грађевине у
арт деко
стилу, док је
Алехандро Бустиљо
створио дела
неокласичне
рационалистичке
архитектуре.
Алберто Пребиш
Амансио Вилијамс
су стварали под великим утицајем
Корбизјеа
док је
Клориндо Теста
био пионир
бруталистичке
архитектуре у Аргентини. Футуристичке креације
Сесара Пељија
Патрисија Поучулуа
красе градове широм света. Пељи је током осамдесетих година 20. века оживео арт деко стил пројектовавши, између осталог, Норвест центар и
Куле Петронас
Спорт
уреди
уреди извор
Лионел Меси
, осмоструки добитник Фифине Златне лопте, на Светском првенству у фудбалу 2014.
Аргентина има развијену спортску инфраструктуру, а у неким спортовима је у самом светском врху.
140
Пато
је национални спорт
141
настао почетком 17. века, сличан је
хорсболу
142
143
Фудбал је најпопуларнији спорт, а фудбалска репрезентација Аргентине једна је од најуспешнијих на свету. Поред
Француске
Бразила
, једина је успела да освоји три најзначајнија светска такмичења:
светско првенство
Куп конфедерација
, и златну медаљу на
Олимпијским играма
. Такође, четрнаест пута је освајала Амерички куп, шест пута златну медаљу на Панамеричким играма и бројне друге трофеје.
144
Аргентински фудбалери
Алфредо ди Стефано
Дијего Марадона
Лионел Меси
спадају међу најбоље играче свих времена.
145
Хуан Мануел Фанђо
је петоструки светски првак у
Формули један
. Победио је на 102 од 184 међународне трке, и сматра се једним од највећих аутомобилиста икада.
146
Познатији аргентински представници ауто-мото спорта су и
Оскар Алфредо Галвез
Хуан Галвез
Фроилан Гонзалез
Карлос Ројтеман
147
Кошаркашка репрезентација Аргентине
је освајач златних медаља на светском првенству и на
Олимпијским играма
, као и на првенствима Америке и на Панамеричким играма. Такође, тринаест пута је била првак Јужне Америке.
148
Неки од најпознатијих аргентинских кошаркаша су
Емануел Ђинобили
Луис Скола
Андрес Носиони
Фабрисио Оберто
149
Неки од највећих боксера у историји су из Аргентине, међу њима је и
Карлос Монзон
, ког многи сматрају најбољим боксером икада у средњој категорији.
150
Паскал Перез
Виктор Галиндез
, и
Николино Лоче
су чланови Међународне куће славних.
151
Гиљерма Виласа
многи сматрају најбољим латиноамеричким тенисером у опен ери; а
Габријела Сабатини
, некадашња трећа на WTA листи, најуспешнија је аргентинска тенисерка свих времена.
152
Обоје су чланови
Међународне тениске куће славних
153
Женска репрезентација Аргентине у
хокеју на трави
, позната као
лавице
шп.
Las Leonas
) једна је од најуспешнијих на свету.
149
Лусијана Ајмар
је проглашена за најбољу играчицу хокеја на трави у историји овог спорта,
154
и једина је особа која је осам пута добила признање за најбољу играчицу године.
155
Поло
је спорт у коме је Аргентина неприкосновени владар. Освојила је више међународних трофеја него било која друга земља а од тридесетих година 20. века ретко када је бивала побеђена у овом спорту.
156
Првенство Аргентине у полу је најважнији турнир у овом спорту. Већина најбољих поло играча на свету је из Аргентине, међу којима је и
Адолфо Камбијасо
који се сматра најбољим у историји пола.
157
Напомене
уреди
уреди извор
Од 2012. необавезно право гласа имају и особе старости 16 и 17. година.
61
Међу најбрже растуће привреде света спадају Бразил, Индија, Индонезија, Јужноафричка Република, Кина, Мексико, и Турска.
75
Иако није провинција, град Буенос Ајрес је федерални аутономни град, и као такав има устројство слично провинцијама: има свој устав, изабраног градоначелника и представнике у сенату и представничком дому.
84
Као федерални главни град државе има статус федералног дистрикта.
Енглески је примарни језик на Фолкландским острвима.
Велики број старијих људи говори
коколиче
, мешавину италијанског и шпанског.
У пракси се повлашћени статус своди на пореске олакшице за рад школа и добијање фреквенција за радио емитовање
109
Последипломске студије углавном нису бесплатне.
Остала позоришта са најбољом акустиком су
Konzerthaus
у Берлину,
Musikverein
у Бечу,
Concertgebouw
у Амстердаму и
Symphony Hall
у Бостону.
135
Референце
уреди
уреди извор
Референце
уреди
уреди извор
„proyeccionesyestimaciones_nac_2010_2040.pdf”
(PDF)
. INDEC. Архивирано из
оригинала
(PDF)
18. 4. 2016. г..
„Argentina - Nombre del país”
argentina.gob.ar
(на језику: шпански). Архивирано из
оригинала
15. 12. 2011. г..
Мишић, Милан, ур. (2005).
Енциклопедија Британика. А-Б
. Београд: Народна књига : Политика. стр. 65.
ISBN
86-331-2075-5
Huntington 2000
, стр. 6;
Nierop 2001
, стр. 61;
Lake 2009
, стр. 55;
Papadopoulos 2010
, стр. 283;
Malamud 2011
, стр. 9;
Boughton 2012
, стр. 101.
„Human Development Report 2014 – Summary”
(PDF)
. New York, NY, USA: United Nations Development Programme. 2014. стр. 15,16.
Архивирано
(PDF)
из оригинала 27. 7. 2014. г..
Abad de Santillán 1971
, стр. 17.
Crow 1992
, стр. 128.
Levene 1948
, стр. 11;
Sánchez Viamonte 1948
, стр. 196–197
harv грешка: no target: CITEREFSánchez_Viamonte1948 (
help
Vanossi 1964
, стр. 11
harv грешка: no target: CITEREFVanossi1964 (
help
Bolt & Van Zanden 2013
Díaz Alejandro 1970
, стр. 1.
„Becoming a serious country”
. London: The Economist. 3. 6. 2004.
Архивирано
из оригинала 20. 3. 2014. г. „
Argentina is thus not a “developing country”. Uniquely, it achieved development and then lost it again.
Albanese, Rubén (2009).
„Información geográfica de la República Argentina”
[Geographic information of the Argentine Republic] (на језику: Spanish). Instituto Geográfico Nacional. Архивирано из
оригинала
31. 10. 2013. г
. Приступљено
13. 07. 2014
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Albanese, Rubén (2009).
„Alturas y Depresiones Máximas en la República Argentina”
[Највише и најниже тачке у Аргентини] (на језику: Spanish). Instituto Geográfico Nacional.
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
McColl 2005
, стр. 52.
sfn грешка: no target: CITEREFMcColl2005 (
help
Lynch, David K..
„Land Below Sea Level”
. Geology – Geoscience News and Information.
Архивирано
из оригинала 27. 3. 2014. г..
McCloskey & Burford 2006
, стр. 5, 7, 8, 51, 175.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
McCloskey & Burford 2006
, стр. 18.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
Crooker 2009
, стр. 16.
sfn грешка: no target: CITEREFCrooker2009 (
help
Crooker 2009
, стр. 32.
sfn грешка: no target: CITEREFCrooker2009 (
help
McCloskey & Burford 2006
, стр. 5, 157.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
McCloskey & Burford 2006
, стр. 5.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
Menutti & Menutti 1980
, стр. 44.
McCloskey & Burford 2006
, стр. 8.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
McCloskey & Burford 2006
, стр. 11.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
McCloskey & Burford 2006
, стр. 203.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
McCloskey & Burford 2006
, стр. 6.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
Crooker 2009
, стр. 22: „У Ривадавији, градићу у провинцији Чако, измерена је температура од 49 °C. Од 2009. ово је највиша температура измерена у Јужној Америци.“
sfn грешка: no target: CITEREFCrooker2009 (
help
Menutti & Menutti 1980
, стр. 56–57.
Crooker 2009
, стр. 17.
sfn грешка: no target: CITEREFCrooker2009 (
help
Menutti & Menutti 1980
, стр. 69.
Crooker 2009
, стр. 25: „У Сармијенту, градићу у кањону реке Чико у провинцији Чубут, 2009. измерена је најнижа температура у Јужној Америци -27 °C.“
sfn грешка: no target: CITEREFCrooker2009 (
help
Menutti & Menutti 1980
, стр. 73.
McCloskey & Burford 2006
, стр. 7.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
Menutti & Menutti 1980
, стр. 53.
Edwards 2008
, стр. 12.
Abad de Santillán 1971
, стр. 18–19.
Edwards 2008
, стр. 13.
Crow 1992
, стр. 129–132.
Abad de Santillán 1971
, стр. 96–140.
Crow 1992
, стр. 353.
Crow 1992
, стр. 134.
Crow 1992
, стр. 135.
Crow 1992
, стр. 347.
Crow 1992
, стр. 421.
Abad de Santillán 1971
, стр. 194ff.
„Country Studies: The War of the Triple Alliance”
countrystudies.us
(на језику: енглески).
Library of Congress
Rubinstein 2004
, стр. 94.
Floria 1971
sfn грешка: no target: CITEREFFloria1971 (
help
„Argentina Desert War 1879–1880”
. Onwar.com. 2003. Архивирано из
оригинала
12. 01. 2011. г
. Приступљено
25. 4. 2010
Lewis 1990
Barnes 1978
„Perón”
(на језику: Spanish). Todo Argentina
. Приступљено
25. 4. 2010
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
„INDEC (precios)”
. Архивирано из
оригинала
18. 11. 2008. г
. Приступљено
25. 4. 2010
Foster; et al. (1998).
Culture and Customs of Argentina
. Greenwood. стр. 62.
ISBN
978-0-313-30319-7
Feitlowitz 2002
Nancy Scheper-Hughes.
Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children
ISBN
978-1-55608-029-6
Andersen 1993
Constitution of Argentina
, art. 1.
Constitution of Argentina
, art. 3.
Constitution of Argentina
, art. 37.
„Argentina lowers its voting age to 16”
. Washington, D. C.: The Washington Post. 1. 11. 2012.
Constitution of Argentina
, arts. 53, 59, 75.
Constitution of Argentina
, arts. 45, 47, 50.
Constitution of Argentina
, arts. 54, 56.
Constitution of Argentina
, art. 99.
Constitution of Argentina
, art. 90.
Constitution of Argentina
, art. 116.
Constitution of Argentina
, arts. 99, 114.
Constitution of Argentina
, arts. 21, 75, 99.
„A Comparative Atlas of Defense in Latin America and Caribbean – Argentina”
(PDF)
. Buenos Aires: RESDAL – Red de Seguridad y Defensa de América Latina. 2012.
Архивирано
(PDF)
из оригинала 8. 5. 2014. г..
Maldifassi & Abetti 1994
, стр. 65–86.
„Exchanges in Argentina Move Toward Greater Integration”
. New York, NY, USA: The Wall Street Journal. 3. 4. 2013.
Архивирано
из оригинала 7. 3. 2014. г..
„World Economic Outlook Database”
Међународни монетарни фонд
. 2014
. Приступљено
23. 12. 2014
„The 2010 Legatum Prosperity Index”
. London: Legatum Institute. 2010. Архивирано из
оригинала
26. 10. 2011. г..
„Human Development Report 2013”
(PDF)
. New York, NY, USA: UNDP – United Nations Development Program. 2013.
Архивирано
(PDF)
из оригинала 25. 7. 2014. г..
„Data–Argentina”
. Washington, D. C.: World Bank. 2013.
Архивирано
из оригинала 4. 4. 2014. г..
Winter, Brian (25. 4. 2013).
„Argentina minister ducks inflation question, causes stir”
Reuters
. London.
Архивирано
из оригинала 5. 3. 2014. г..
„Official statistics: Don't lie to me, Argentina”
The Economist
. London. 25. 2. 2012.
Архивирано
из оригинала 7. 12. 2013. г
. Приступљено
26. 8. 2018
„GINI index (World Bank estimate)”
. World Bank
. Приступљено
25. 3. 2015
Constitution of Argentina
, art. 121.
Constitution of Argentina
, art. 123.
Constitution of Argentina
, art. 122.
Constitution of Argentina
, arts. 124–125.
Constitution of Argentina
, art. 129.
Rey Balmaceda 1995
, стр. 19.
Rock 1987
, стр. 155.
Margheritis 2010
, стр. 15, 92.
sfn грешка: no target: CITEREFMargheritis2010 (
help
„Argentina in Brief – Foreign Policy”
. Canberra: Embassy of Argentina in Australia. 2012. Архивирано из
оригинала
26. 4. 2013. г
. Приступљено
24. 10. 2014
„Secretary-General Says Joint Peacekeeping Training Centre in Campo de Mayo ‘Symbol of Argentina’s Commitment to Peace
. New York, NY, USA: United Nations – Secretary General. 14. 6. 2011.
Архивирано
из оригинала 5. 6. 2012. г..
„Destacamento Naval Orcadas”
[Orcadas Naval Base] (на језику: Spanish). Buenos Aires: Fundación Marambio. 1999. Архивирано из
оригинала
02. 12. 2013. г
. Приступљено
24. 10. 2014
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Constitution of Argentina
, T. P. 1.
„Cuadro P1. Total del país. Población total y variación intercensal absoluta y relativa por provincia. Años 2001-2010”
INDEC
. INDEC. Архивирано из
оригинала
(XLS)
2. 9. 2011. г
. Приступљено
3. 10. 2014
„Cuadro P3. Total del país. Población total, superficie y densidad por provincia. Años 2001-2010”
(XLS)
INDEC
. INDEC
. Приступљено
3. 10. 2014
„Estadisticas vitales”
(PDF)
INDEC
. Direccion de Estadisticas e Informacion de Salud. Архивирано из
оригинала
(PDF)
11. 1. 2014. г
. Приступљено
12. 10. 2014
„About Argentina”
. Government of Argentina.
Архивирано
из оригинала 19. 9. 2009. г..
„1998.Capitulo7.pdf”
(PDF)
www.cels.org.ar
. Архивирано из
оригинала
(PDF)
10. 6. 2007. г..
„Labor and Immigration in LA-2005”
(PDF)
docentes.fe.unl.pt
(на језику: енглески). Архивирано из
оригинала
(PDF)
14. 8. 2011. г..
Fernández 2007
, стр. 93
harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFernández2007 (
help
Cahoon, Ben.
„Argentina”
. World Statesmen.org.
„Capítulo VII. Inmigrantes”
(PDF)
. Архивирано из
оригинала
(PDF)
10. 06. 2007. г
. Приступљено
19. 10. 2014
. CELS – Informe 1998
Sánchez, Gonzalo (27. 9. 2010).
„La comunidad china en el país se duplicó en los últimos 5 años”
. Clarin.com. Архивирано из
оригинала
07. 12. 2013. г
. Приступљено
19. 10. 2014
Lewis, Simons & Fennig 2014
Colantoni & Gurlekian 2004
, стр. 107–119.
DellaPergola 2013
, стр. 25–26, 49, 50.
sfn грешка: no target: CITEREFDellaPergola2013 (
help
Ley No. 5598
de la Provincia de Corrientes, 22. 10. 2004
Ley No. 6604
de la Provincia de Chaco, 28. 7. 2010, B.O., (9092)
Constitution of Argentina
, art. 14.
Constitution of Argentina
, art. 2.
„International Religious Freedom Report 2012 – Argentina”
. Washington, D. C.: US Department of State. 2012.
Архивирано
из оригинала 12. 4. 2014. г..
Mallimaci, Esquivel & Irrazábal 2008
, стр. 9.
sfn грешка: no target: CITEREFMallimaciEsquivelIrrazábal2008 (
help
„Población en viviendas particulares en área urbana por presencia de servicios en el segmento, según provincia. Año 2010”
INDEC
. INDEC. 2010. Архивирано из
оригинала
(XLS)
21. 10. 2014. г
. Приступљено
21. 10. 2014
Edwin 2012
, стр. 65.
„About Argentina – Major Cities”
. Buenos Aires: Government of Argentina. 19. 9. 2009. Архивирано из
оригинала
19. 9. 2009. г..
„El Sistema Educativo – Acerca del Sistema Educativo Argentino”
(на језику: Spanish). Buenos Aires: Ministerio de Educación – Presidencia de la Nación. 2009. Архивирано из
оригинала
26. 2. 2014. г
. Приступљено
21. 10. 2014
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
„Población de 10 años y más por condición de alfabetismo y sexo, según provincia. Año 2010”
Censo Nacional de Población, Hogares y Viviendas 2010
(на језику: Spanish). Buenos Aires: INDEC – Instituto Nacional de Estadística y Censos. 2010. Архивирано из
оригинала
(XLS)
26. 02. 2014. г
. Приступљено
21. 10. 2014
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
„Total del país. Población de 5 años y más que asistió a un establecimiento educativo por nivel de educación alcanzado y completud del nivel, según sexo y grupo de edad. Año 2010”
Censo Nacional de Población, Hogares y Viviendas 2010
(на језику: Spanish). Buenos Aires: INDEC – Instituto Nacional de Estadística y Censos. 2010. Архивирано из
оригинала
(XLS)
26. 02. 2014. г
. Приступљено
21. 10. 2014
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
„Sistema Universitario”
(на језику: Spanish). Buenos Aires: Ministerio de Educación – Presidencia de la Nación. 2011. Архивирано из
оригинала
9. 2. 2014. г
. Приступљено
21. 10. 2014
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
McCloskey & Burford 2006
, стр. 91.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
McCloskey & Burford 2006
, стр. 123.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
Rivas 1989
, стр. 11.
Foster, Lockhart & Lockhart 1998
, стр. 99.
Foster, Lockhart & Lockhart 1998
, стр. 13, 101;
Young & Cisneros 2010
, стр. 51.
Young & Cisneros 2010
, стр. 51–52.
Foster, Lockhart & Lockhart 1998
, стр. 104, 107–109;
Young & Cisneros 2010
, стр. 223.
Bloom 1994
, стр. 2.
Young & Cisneros 2010
, стр. 52, 80.
Young & Cisneros 2010
, стр. 79, 144.
Young & Cisneros 2010
, стр. 3, 144.
Foster, Lockhart & Lockhart 1998
, стр. 66, 85, 97–121;
McCloskey & Burford 2006
harv грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
Díaz 2010
, стр. 43
harv грешка: no target: CITEREFDíaz2010 (
help
Young & Cisneros 2010
, стр. 51–54; [[#CITEREF|]]
harv грешка: no target: CITEREF (
help
Foster, Lockhart & Lockhart 1998
, стр. 121.
McCloskey & Burford 2006
, стр. 43.
sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCloskeyBurford2006 (
help
„Eclectic dramatic mix to grace Shanghai stages”
. China Daily. 17. 10. 2005.
Архивирано
из оригинала 19. 4. 2014. г..
„Buenos Aires – A Passionate City”
. Radar Magazine. 10. 2. 2013. Архивирано из
оригинала
3. 5. 2013. г
. Приступљено
30. 9. 2014
Foster, Lockhart & Lockhart 1998
, стр. 48.
Long 2009
, стр. 21–25.
King 2000
, стр. 36.
Bendazzi, Giannalberto (1996).
„Quirino Cristiani, The Untold Story of Argentina's Pioneer Animator”
. Animation World Network.
Архивирано
из оригинала 28. 9. 2013. г..
„Market Study – Argentina”
(PDF)
. Munich, Germany: German Films. 2013. Архивирано из
оригинала
(PDF)
11. 6. 2014. г
. Приступљено
30. 9. 2014
Martínez-Carter, Karina (14. 3. 2013).
„Preserving history in Buenos Aires”
. BBC Travel.
Архивирано
из оригинала 23. 1. 2014. г..
Nauright & Parish 2012
, стр. 16.
sfn грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
Decreto No. 17468/1953, 25. 9. 1953, B.O., (17490)
(in шпански)
Nauright & Parish 2012
, стр. 124–125.
sfn грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
„Pato, Argentina's national sport”
Argentina – Portal público de noticias de la República Argentina
. Buenos Aires: Secretaría de Medios de Comunicación – Presidencia de la Nación. 18. 11. 2008. Архивирано из
оригинала
6. 7. 2011. г..
Nauright & Parish 2012
, стр. 14–23.
sfn грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
Nauright & Parish 2012
, стр. 94, 116–117, 244.
sfn грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
Nauright & Parish 2012
, стр. 98
harv грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
Dougall 2013
, стр. 170–171
harv грешка: no target: CITEREFDougall2013 (
help
Arbena 1999
, стр. 147
harv грешка: no target: CITEREFArbena1999 (
help
Arbena & LaFrance 2002
, стр. xix
harv грешка: no target: CITEREFArbenaLaFrance2002 (
help
Dougall 2013
, стр. 170–171, 195
harv грешка: no target: CITEREFDougall2013 (
help
„Argentina – Profile”
. Mies, Switzerland: FIBA –
Fédération Internationale de Basket-ball
[International Basketball Federation]. 2014.
Архивирано
из оригинала 16. 6. 2014. г..
Nauright & Parish 2012
, стр. 11.
sfn грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
Fischer, Doug (30. 9. 2011).
„10: Best middleweight titleholders of the last 50 years”
. Blue Bell, PA, USA: The Ring. Архивирано из
оригинала
15. 6. 2014. г
. Приступљено
20. 12. 2014
Rodríguez 2009
, стр. 164–165.
sfn грешка: no target: CITEREFRodríguez2009 (
help
Nauright & Parish 2012
, стр. 135.
sfn грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
„Hall of Fame Members”
. Newport, RI, USA: International Tennis Hall of Fame and Museum. 2014.
Архивирано
из оригинала 14. 2. 2014. г..
„Meet Luciana Aymar – Las Leonas (Argentina)”
. Nieuwegein, The Netherlands: Rabobank Hockey World Cup 2014. 2014. Архивирано из
оригинала
16. 6. 2014. г
. Приступљено
20. 12. 2014
„Amazing Aymar lands eighth FIH Player of the Year crown”
. Lausanne, Switzerland: FIH –
Fédération Internationale de Hockey sur Gazon
[International Hockey Federation]. 8. 12. 2013.
Архивирано
из оригинала 12. 12. 2013. г..
Aeberhard, Benson & Phillips 2000
, стр. 50–51.
Nauright & Parish 2012
, стр. 128.
sfn грешка: no target: CITEREFNaurightParish2012 (
help
Литература
уреди
уреди извор
Fernández, Francisco Lizcano (2007).
Composición Étnica de las Tres Áreas Culturales del Continente Americano al Comienzo del Siglo XXI
ISBN
978-970-757-052-8
Andersen, Martin (1993).
Dossier Secreto.
. Westview Press.
Barnes, John (1978).
Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón
. New York: Grove Press.
Feitlowitz, Marguerite (2002).
A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture
. Oxford University Press.
Мишић, Милан, ур. (2005).
Енциклопедија Британика. А-Б
. Београд: Народна књига : Политика. стр. 65.
ISBN
86-331-2075-5
Floria, Carlos A.; García, César A.Belsunce (1971).
Historia de los Argentinos
ISBN
978-84-599-5081-7
Abad de Santillán, Diego (1971).
Historia Argentina
(на језику: шпанском). Buenos Aires: Tipográfica Editora Argentina.
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Aeberhard, Danny; Benson, Andrew; Phillips, Lucy (2000).
The rough guide to Argentina
. London: Rough Guides.
ISBN
978-1858285696
Arbena, Joseph (2002). „In Search of the Latin American Female Athlete”. Ур.: Arbena, Joseph; LaFrance, David Gerald.
Sport in Latin America and the Caribbean
. Lanham, MD, USA: Rowman & Littlefield. стр. 219—232.
ISBN
978-0842028219
Bloom, Harold (1994).
The Western Canon: The Books and School of the Ages
. Harcourt Brace & Company.
ISBN
978-1573225144
Boughton, James M. (2012).
Tearing Down Walls. The International Monetary Fund 1990–1999
. Washington, D. C.: International Monetary Fund.
ISBN
978-1616350840
Crow, John A. (1992).
The Epic of Latin America
(4th изд.). Berkeley, CA, USA: University of California Press.
ISBN
978-0520077232
Díaz Alejandro, Carlos F. (1970).
Essays on the Economic History of the Argentine Republic
. New Haven, CT, USA: Yale University Press.
ISBN
978-0300011937
Edwards, Todd L. (2008).
Argentina: A Global Studies Handbook
. Santa Barbara, CA, USA: ABC-CLIO.
ISBN
978-1851099863
Edwin, Ana María (2012).
Censo nacional de población, hogares y viviendas 2010: censo del Bicentenario: resultados definitivos, Serie B nº 2—1a ed.
(PDF)
. Instituto Nacional de Estadística y Censos - INDEC Press.
ISBN
978-950-896-421-2
Fernández, Francisco Lizcano (2007).
Composición Étnica de las Tres Áreas Culturales del Continente Americano al Comienzo del Siglo XXI
. стр. 93.
ISBN
978-970-757-052-8
Foster, David W.; Lockhart, Melissa F.; Lockhart, Darrell B. (1998).
Culture and Customs of Argentina
. Greenwood Publishing Group.
ISBN
978-0313303197
Huntington, Samuel P. (2000). „Culture, Power, and Democracy”. Ур.: Plattner, Marc; Smolar, Aleksander.
Globalization, Power, and Democracy
. Baltimore, MD, USA: The Johns Hopkins University Press. стр.
–13.
ISBN
978-0801865688
King, John (2000).
Magical Reels: A History of Cinema in Latin America, New Edition
. Verso.
ISBN
978-1859842331
Lake, David (2009). „Regional Hierarchies: Authority and Local International Order”. Ур.: Fawn, Rick.
Globalising the Regional, Regionalising the Global
. Review of International Studies.
35
. Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. 35—58.
ISBN
978-0521759885
Levene, Ricardo (1948).
Desde la Revolución de Mayo a la Asamblea de 1813–15
. Historia del Derecho Argentino (на језику: шпанском).
IV
. Buenos Aires: Editorial G. Kraf.
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Lewis, Paul H. (1990).
The crisis of Argentine capitalism
. University of North Carolina Press.
ISBN
978-0-8078-1862-6
Nauright, John; Parrish, Charles (2012).
Sports around the World: History, Culture, and Practice
. Santa Barbara, CA, USA: ABC-CLIO.
ISBN
978-1598843019
Lewis, M. Paul; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D., ур. (2014).
Ethnologue: Languages of the World
(17th изд.). Dallas, TX, USA: Summer Institute of Linguistics International.
Maldifassi, José O.; Abetti, Pier A. (1994).
Defense industries in Latin American countries: Argentina, Brazil, and Chile
. Praeger.
ISBN
978-0275947293
McCloskey, Erin; Burford, Tim (2006).
Argentina
. Bradt Travel Guides.
ISBN
978-1841621388
McCloskey, Erin; Burford, Tim (2006).
Argentina
. Bradt Travel Guides.
ISBN
978-1841621388
Menutti, Adela; Menutti, María Mercedes (1980).
Geografía Argentina y Universal
(на језику: шпанском). Buenos Aires: Edil.
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Nierop, Tom (2001). „The Clash of Civilisations”. Ур.: Dijkink, Gertjan; Knippenberg, Hans.
The Territorial Factor
. Amsterdam: Vossiuspers UvA – Amsterdam University Press. стр. 51—76.
ISBN
978-9056291884
Papadopoulos, Anestis (2010).
The International Dimension of EU Competition Law and Policy
. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
ISBN
978-0521196468
Rey Balmaceda, Raúl (1995).
Mi país, la Argentina
(на језику: шпанском). Buenos Aires: Arte Gráfico Editorial Argentino.
ISBN
978-84-599-3442-8
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Rivas, José Andrés (1989).
Santiago en sus letras: antología críticotemática de las letras santiagueñas
(на језику: шпанском). Universidad Nacional de Santiago del Estero.
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Rock, David (1987).
Argentina, 1516–1987: From Spanish Colonization to the Falklands War
. Berkeley, CA, USA: University of California Press.
ISBN
978-0520061781
Rubinstein, W. D. (2004).
Genocide: a history
. Pearson Education. стр. 94.
ISBN
978-0-582-50601-5
Scheper-Hughes, Nancy.
Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children
ISBN
978-1-55608-029-6
Young, Richard; Cisneros, Odile (2010).
Historical Dictionary of Latin American Literature and Theater
. Lanham, MD, USA: Scarecrow Press.
ISBN
978-0810874985
Mallimaci, Fortunato; Esquivel, Juan Cruz; Irrazábal, Gabriela (26. 8. 2008). .
„Primera Encuesta Sobre Creencias y Actitudes Religiosas En Argentina”
(PDF)
(на језику: шпанском). Buenos Aires: CONICET – Consejo Nacional de Investigaciones Científicas y Técnicas.
CS1 одржавање: Непрепознат језик (
веза
Long, Marshall (2009).
What is So Special About Shoebox Halls? Envelopment, Envelopment, Envelopment
(PDF)
Acoustics Today
. Архивирано из
оригинала
(PDF)
08. 08. 2017. г
. Приступљено
30. 09. 2014
National Constituent Convention (22. 8. 1994), ,
Constitution of the Argentine Nation
, Santa Fe, Архивирано из
оригинала
4. 6. 2011. г.
, Приступљено
20. 10. 2014
CS1 одржавање: Употреба параметра аутори (
веза
Чланци
уреди
уреди извор
Colantoni, Laura; Gurlekian, Jorge (2004). . „Convergence and intonation. Historical evidence from Buenos Aires Spanish”.
Bilingualism: Language and Cognition
. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
(2): 107—119.
ISSN
1366-7289
doi
10.1017/S1366728904001488
Bolt, Jutta; Van Zanden, Jan Luiten (2013). .
„The First Update of the Maddison Project; Re-estimating Growth Before 1820”
Maddison Project Working Paper 4
. Архивирано из
оригинала
(XLS)
05. 01. 2018. г
. Приступљено
21. 10. 2014
Malamud, Andrés (2011). . „A Leader Without Followers? The Growing Divergence Between the Regional and Global Performance of Brazilian Foreign Policy”.
Latin American Politics and Society
. Lisbon: Institute of Social Sciences of the University of Lisbon.
53
(3): 1—24.
Спољашње везе
уреди
уреди извор
„Званична презентација”
. Архивирано из оригинала 25. 12. 2015. г..
CS1 одржавање: Неподобан URL (
веза
Влада Аргентине
Председница Аргентине
Административна подела
Аргентине
Провинције
Буенос Ајрес
Ентре Риос
Катамарка
Кордоба
Коријентес
Мендоза
Мисионес
Неукен
Огњена Земља
Пампа
Рио Негро
Риоха
Салта
Сан Луис
Сан Хуан
Санта Круз
Санта Фе
Сантијаго дел Естеро
Тукуман
Формоса
Хухуј
Чако
Чубут
Аутономни град
Буенос Ајрес
Државе
и територије у
Јужној Америци
Суверене државе
Аргентина
Боливија
Бразил
Венецуела
Гвајана
Еквадор
Колумбија
Парагвај
Перу
Суринам
Тринидад и Тобаго
Уругвај
Француска
Француска Гвајана
Холандија
Аруба
Курасао
Чиле
Зависне територије
Холандија
Бонер
Уједињено Краљевство
Фолкландска Острва
Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка Острва
Г20 индустријски развијених земаља
Аргентина
Аустралија
Бразил
Европска унија
Канада
Кина
Индија
Индонезија
Италија
Јапан
Јужна Африка
Јужна Кореја
Мексико
Немачка
Русија
Саудијска Арабија
Сједињене Америчке Државе
Уједињено Краљевство
Турска
Француска
Г8
Нормативна контрола
Међународне
FAST
ISNI
VIAF
WorldCat
Државне
Шпанија
Француска
BnF подаци
Аргентина
Немачка
Израел
Сједињене Државе
Јапан
Чешка
Ватикан
Географске
MusicBrainz area
Академске
CiNii
Уметничке
KulturNav
Људи
Парламент УК
Остале
Енциклопедија савремене Украјине
Енциклопедија Британика
Историјски речник Швајцарске
Интернет енциклопедија Украјине
NARA
IdRef
İslâm Ansiklopedisi
Портали
Географија
Аргентина
Аргентина
на
сродним пројектима
Википедије:
Медији
на Остави
Новости
на Викиновостима
Цитати
на Викицитатима
Водич
на Википутовању
Подаци
на Википодацима
Преузето из „
Категорије
Аргентина
Латинска Америка
Државе у Јужној Америци
Државе чланице Уједињених нација
Сакривене категорије:
Pages with non-numeric formatnum arguments
CS1 извори на језику — шпански (es)
Harv and Sfn no-target errors
CS1 одржавање: Непрепознат језик
Harv and Sfn multiple-target errors
CS1 извори на језику — енглески (en)
Чланци који садрже текст на језику — шпански
Шаблон:Умањено
Pages using multiple image with manual scaled images
Чланци који садрже текст на језику — енглески
CS1 одржавање: Употреба параметра аутори
CS1 одржавање: Неподобан URL
Чланци са FAST идентификаторима
Чланци са ISNI идентификаторима
Чланци са VIAF идентификаторима
Чланци са WorldCat Entities идентификаторима
Чланци са BNE идентификаторима
Чланци са BNF идентификаторима
Чланци са BNFdata идентификаторима
Чланци са BNMM идентификаторима
Чланци са GND идентификаторима
Чланци са J9U идентификаторима
Чланци са LCCN идентификаторима
Чланци са NDL идентификаторима
Чланци са NKC идентификаторима
Чланци са VcBA идентификаторима
Чланци са MusicBrainz area идентификаторима
Чланци са CINII идентификаторима
Чланци са KULTURNAV идентификаторима
Чланци са UKPARL идентификаторима
Чланци са EMU идентификаторима
Чланци са EBO идентификаторима
Чланци са HDS идентификаторима
Чланци са IEU идентификаторима
Чланци са NARA идентификаторима
Чланци са SUDOC идентификаторима
Чланци са TDVİA идентификаторима
Шаблон:Подножје/на ћирилици
Аргентина
Додај тему