Српско издање романа из 1799. године.

Робинзон Крусо (енгл. Robinson Crusoe) авантуристички је роман енглеског писца Данијела Дефоа, први пут објављен 25. априла 1719. године. Сматра се једним од дела која су обележила почетак реалистичне фикције као књижевног жанра и често је описиван као први роман, или барем први енглески роман — премда неки оспоравају ова тврђења.

Роман је написан комбинацијом епистоларног, конфесионалног и дидактичког стила. Практично представља аутобиографију насловног лика — Робинзона Крусоа (рођеног као Робинзон Кројцнар) — који након бродолома остаје насукан на напуштеном тропском острву близу обала Венецуеле и Тринидада, где проводи 28 година. Током свог времена на острву сусреће канибале, заробљенике и побуњенике пре него што буде спасен.

Прича је била инспирисана стварним догодовштинама Александра Селкирка, шкотског бродоломника који је нешто више од четири године живео на пацифичком острву које се звало „Мас а Тијера” и које је 1966. године преименовано у Острво Робинзона Крусоа, у Чилеу.[1] Прво издање романа је грешком потписало Робинзона Крусоа као аутора, што је навело многе читаоце да поверују да је он заиста постојао.[2]

Мапа острва из романа

Робинзон Крусо (чије презиме потиче од немачког „Кројцнар”) испловљава из енглеског града Кингстона на Халу на путовање морем у августу 1651. године, против жеља својих родитеља, који су хтели да се посвети правничкој каријери. После бурног путовања, током ког је брод потонуо у олуји, његова жеља за морем ипак остаје толико снажна да поново креће на пловидбу. И ово путовање се завршава несрећом: брод заузимају гусари из Салеа, а Маври узимају Робинзона као роба. Две године касније он успева да побегне у чамцу заједно са дечаком по имену Ксури; касније их спасава капетан португалског брода код западне обале Африке, који путује за Бразил. Робинзон продаје Ксурија капетану. Уз његову помоћ, Робинзон купује плантажу у Бразилу.

Неколико година касније, Робинзон се придружује експедицији која има за циљ куповину робова у Африци, али брод бива скренут са курса током олује, око четрдесет миља од обале, и насукава се на пешчани спруд једног острва код венецуеланске обале (које он назива „Острво очајања”), близу ушћа реке Ориноко, 30. септембра 1659. године. Посада спушта чамац, али га плима преплављује, па се посада дави, а Робинзон остаје једини преживели. Он утврђује географску ширину на 9 степени и 22 минута северно. На острву види пингвине и фоке. Поред Робинзона, бродолом преживљавају капетанов пас и две мачке. Савладавши очајање, он доноси оружје, алате и друге залихе са брода пре него што га следећа олуја потпуно уништи. На острву гради ограђено станиште близу једне пећине. Правећи зарезе на дрвеном крсту, ствара календарски стуб како би пратио време проведено на острву. Током година, користећи алате спасене са брода и оне које сам прави, Робинзон лови животиње, узгаја јечам и пиринач, суши грожђе, учи да прави грнчарију и замке и узгаја козе. Такође припитомљава малог папагаја. Чита Библију и постаје религиозан; захваљује Богу на својој судбини у којој му, како каже, ништа не недостаје осим људског друштва. Гради и два чамца: један велики издубљени кану који намерава да користи за пловидбу до копна, али се испоставља да је превелик и предалеко од воде да би могао да га порине, и један мањи чамац којим истражује обалу острва.

Пролазе године и Робинзон открива канибале који повремено долазе на острво да убијају и једу заробљенике. Узнемирен тиме, штеди муницију коју је користио за лов (која је тада већ на измаку) за одбрану и утврђује свој дом у случају да канибали открију његово присуство. У почетку планира да их поубија, али касније схвата да нема право на то, јер сматра да они не чине злочин свесно. Једног дана Робинзон открива да се шпански галеон насукао на острву током олује, али му нада у спас пропада када установи да је посада напустила брод. Ипак, нетакнуте залихе хране и муниције са напуштеног галеона, као и бродски пас, увећавају његове резерве. Сваке ноћи сања како ослобађа једног или двојицу заробљеника и тиме стиче слуге; приликом следећег доласка канибала, када један заробљеник побегне, Робинзон му помаже и новом сапутнику даје име „Петко”, по дану у недељи када га је упознао. Робинзон учи Петка енглеском језику и преобраћа га у хришћанство.

Робинзон убрзо од Петка сазнаје да је посада насуканог галеона успела да побегне на копно и да сада живи са његовим племеном. Видећи нову наду за спас, и уз Петкову помоћ, Робинзон гради још један, мањи издубљени кану, са намером да отплови до копна. Када поново дођу канибали ради гозбе, Робинзон и Петко убијају већину људождера и спасавају двојицу заробљеника. Један је Петков отац, а други Шпанац, који обавештава Робинзона о осталим Шпанцима насуканим на копну. Осмишљавају план по ком ће се Шпанац вратити на копно са Петковим оцем, довести остале, изградити брод и отпловити у неку шпанску луку.

Пре него што се Шпанци врате, појављује се енглески брод; његови морнари су подигли побуну против свог капетана и намеравају да њега и његове верне људе оставе на острву. Робинзон са капетаном склапа договор по којем ће помоћу капетану и њему оданим морнарима да поврате брод. Након што капетан погуби вођу побуњеника, остали прихватају Робинзонову понуду да остану на острву, уместо да буду враћени у Енглеску као затвореници којима прети вешање. Пре поласка за Енглеску, Робинзон показује побуњеницима како је преживео на острву и каже им да ће Шпанци ускоро доћи.

Робинзон напушта острво 19. децембра 1686. и стиже у Енглеску 11. јуна 1687. године. Сазнаје да га је породица сматрала мртвим; самим тим, ништа му није остављено у очевом тестаменту. Он одлази у Лисабон да поврати приходе са свог имања у Бразилу, које му је донело велико богатство. На крају, пребацује своје богатство копненим путем у Енглеску из Португалије, како би избегао путовање морем. Петко га прати и, успут, заједно пролазе кроз још једну последњу авантуру борећи се против изгладнелих вукова приликом преласка Пиринеја.

Прави пуни наслов романа био је: Живот и необични и изненађујући доживљаји Робинзона Крусоа, морнара из Јорка, који је проживео 28 година на пустом острву у Америци, близу ушћа реке Ориноко, на чију је обалу избачен после бродолома брода у којему су погинули сви чланови посаде, осим њега, С описом тога како су га на крају спасили гусари. Написао он сам.[3] Наслов следећег издања књиге, у јесен исте године, Дефо је променио и на крају додао — Послано по пријатељу.[3]

Данијел Дефо написао је Робинзона кад је имао шездесет година, након бројних животних падова и успона. Његов отац је хтео да постане пастор, али он се посветио трговини и доживео банкротство. Спасило га је писање разноразних чланака, док му је писање романа донело славу и богатство пред крај живота.[4] У то време у енглеској књижевности постојала су само два тематска жанра, љубавни и путописни романи (са пуно авантура). Нешто пре писања Робинзона британску јавност узбудила је књига Крстарење око света Вудса Роџерса, објављена 1712. године. Он је у њој између осталог испричао судбину шкотског морнара Александра Селкирка, који је након свађе са капетаном на властити захтев искрцан и остављен на пустом острву Мас а Тијера (поред чилеанске обале) 1704. године. На том хладном острву је Селкирк живео све до 1709,[5] хранећи се козама, кад га је спасила експедиција Вудса Роџерса. Многи и данас сматрају да је то била инспирација Дефоу за његов роман,[5][4] иако има и других теза. По једној он је само преузео и преправио спис војводе Роберта Харлија, за ког је писао политичке памфлете, заправо га покрао.[3] Можда му је инспирација била судбина морнара Роберта Нокса који је 1659. живео као бродоломац на Цејлону.

Нешто пре Дефоа — 1668, Хенри Невил написао је роман Острво борова,[3] у ком његов јунак Џорџ Пајн са четири супутнице доживи бродолом и спаси се дочепавши се пустог тропског острва, где има хране у изобиљу. Његова зла судбина, испадне потпуна супротност — јер се за храну не мора трудити, већ живот проводи у љубави са своје четири партнерке. Па се може претпоставити да му то дело ипак није било узор.

Петко се клања Робинзону после свог избављења.

Дефо је пре свега био новинар, који је писао о економији, па његов роман нема изузетну литерарну вредност.[4] Робинзон Крусо је пре свега оптимистичка химна у славу живота, и ода тек рађајућој енглеској колонијалној експанзији и будућој индустријској револуцији и капитализму у његовој девичанској фази.[4] Свет је у Дефоово доба још био велика неистражена бајковита непознаница, довољно велик да пружи рајско обиље — сваком оном који га марљиво искористи у властиту корист. На земљи је тад живело само 610 милиона становника,[6] а по неким деловима нити један. Требало се дакле само одважити и кренути на пут, јер ко тражи тај ће и наћи. Насловни јунак романа Робинзон Крусо није узвишени лик (какви су дотад били предмет литературе), већ сасвим обични човек свог времена, ношен приземним и прагматичним циљевима, да преживи и због тог је био близак и читаоцима каснијих нараштаја. Он је типични енглески пуританац свога доба, који спашава Петка од људождера, и настоји да га цивилизује у складу са својим хришћанским моралом, али исто тако се сазнаје да му уопште није било неморално да крене у куповину робова за своју плантажу. Он није ни превише паметан — пар месеци утроши на градњу пироге, коју касније не може да порине у море, али је невероватно упоран и никад превише не очајава. Кад га ухвати малодушност, постане рационални књиговођа живота и једноставно стави на једну страницу лоше странице свог положаја (сам је на пустом острву) а на другу позитивне (жив је и има шта да једе) дакле добро је.

Дефо је након успеха Робинзона написао и наставак романа под насловом — Нови доживљаји Робинзона Крусоа (енгл. The Farther Adventures of Robinson Crusoe) 1719. године.[5] То је требало да буде последњи наставак серијала, како је објавио у наслову књиге.[3] Књига није поновила успех првог романа, јер авантуре већ остарелог Робинзона који се са седамдесет година, враћа на своје острво у пратњи синовца и Петка, није више имала чар борбе за самоодржање и ону животну енергију којом је одисао насловни лик у првом делу серијала. Иако у њој Робинзон доживљава пуно више перипетија док се преко Мадагаскара, Кине и Сибира не врати у Енглеску.[3]

Дефо је и поред неуспеха наставка саге о Робинзону, написао и његов трећи део, Важна размишљања током живота и необичних доживљаја Робинзона Круза и његова визија анђеоског света (енгл. Serious Reflections During the Life & Surprising Adventures of Robinson Crusoe, With His Vision of the Angelic World), који је објавио у августу 1720. године. У њему се кроз уста Робинзона бавио углавном моралним и политичким размишљањима о тадашњем свету. Робинзону у тадашњем свету — највише смета паганство, али мисли да хришћанство не треба ширити мачем, али онда пар редова даље каже — када би се европски кнежеви ујединили, лако би помели Турке и Персијанце и искоренили име Мухамеда, најгорег варалице.[3]

Дефоов Робинзон подстакнуо је цели нови жанр сличних романа такозваних „робинзонијада”, у низу земаља.[3] Под утицајем Робинзоновог успеха настала су и Свифтова Гуливерова путовања из 1726, а и Жил Верн се рефлектовао на Робинзона у свом Тајанственом острву 1874. године.

Робинзонијаде постоје и данас у бројним новелама Научне фантастике и сапуницама тог жанра

Славни ирски књижевник Џејмс Џојс рекао је да је Робинзон Крусо симбол британског колонијализма:

Он је прави прототип британског колонисте .... Сав англосаксонски дух је синтетисан у Крусоу: мушка независност, несвесна окрутност, упорност, спора али ефикасна интелигенција, сексуална равнодушност и срачуната уздржаност.

Чак се и Карл Маркс бавио анализом Робинзона у свом класичном делу Капитал, ругајући се раширеној моди цитирања позитивних искустава Робинзоновог вредног и упорног рада у класичној економији тог времена из ипак измишљене приче. Али је и приметио у складу са марксистичким погледом на свет, да Робинзоново искуство преживљавања на пустом острву представља признање веће економске вредности рада над капиталом, јер сам Робинзон закључује да је новац који је пронашао на олупини брода, за њега безвредан, нарочито у поређењу са пронађеним алатом.